Biblioteka - nastavak I dio

	Korolija Mirko, književnik, rođen je u Kistanjama 1886.g.
	Studirao je pravo u Beču, Zagrebu i Zadru. Bio je upravnik pozorišta u Sarajevu i Splitu. Napisao je "Zidanje Skadra", dramu "Jugana, vila najmlađa"... Pjesme je počeo pisati rano, neke je objavljivao u "Nevenu" kod čika Zmaja a izdao je i dvije knjige pjesama: "Pesme" i 'Nove pesme". Na ovim stranicama podjelićemo s vama nekoliko njegovih pjesama iz knjige "Pesme"; objavljene u Beogradu 1933.g. u izdanju Srpske književne zadruge, a odštampane iste godine u štampariji Drag. Gregorića, Strahinjića Bana 75 u Beogradu.

Nadahnuto je pisao o mjestima sjeverne Dalmacije, a mi pronadjosmo i prenosimo jedan o Kistanjama:

"Kistanje, Pepeljugino zakutče" - Politika XXXI / 1934. br. 9382

Jedna šetnja po zaturenim severodalmatinskim mestima, u kojima nema nekog bučnog životnog pulsa, ni specijalno znamenitih i velikih istorijskih i umetničkih monumenata, ni raskošnih morskih plaža, što bi sve svojom i atraktivnom moći privlačilo stranca i letnjeg putnika i namernika, može ipak da ima svoju blagorodnu svrhu i da posluži kao zadovoljenje ne prostog ljubopitstva, nego sasma određenih kulturnih, estetskih i drugih duševnih potreba. Sva ta mesta, naime, u bližoj ili daljoj prošlosti, u životu naše narodne celine, na ovim udaljenim stranama odigrala su savesno i pošteno svoju nacionalnu ulogu, često puta bolje no najveći gradovi našeg Primorja, koji su umeli i da podležu i da zaboravljaju, a onda, svako od njih ima svojih prirodnih i etnografskih lepota i interasantnosti. Svako to zabito mesto sa svojom okolinom ima na koncu, to otvoreno tvrdimo, svoju kaplju lepog i zanimljivog, kao što svaki briljant ima svoju vrstu sjaja, svoju takozvanu "vodu", kao što sok svake vrste voćke ima svoju slast, kao što boja i najskromnijeg poljskog cveta ima svoj prirodni čar.Prvo, od tih mesta na domaku nam je Kistanje.

Čim smo, dolazećo od mora, ili preko Hrvatske i Bosne, zašli u sivi krš i kamenjar Severne Dalmacije, u takozvanu dalmatinsku Zagoru, mi smo dobili impresiju kao da smo zašli u kraj i carstvo one male Pepeljuge iz priče. Možda je tu i začela, ili gde se ona svaki dan iznova rađa. Jer na koncu, sva ta Severna Dalamcija i nije drugo bilai nije drugo danas, nego jedna lepa, zdrava, pametna i bistra mala Pepeljužica, čije zbitije i sreća ima da se razvije. Ima da se razvije u našoj nacionalnoj državi, radi vrlina tog njenog tek rođenog deteta. Ali, ako je Severna Dalmcija dobra i pametna Pepeljuga, onda je Kistanje zakutak Pepeljugičin, u ojem ona strpljivo radi, iz kog se poslušno odaziva kad je pozovu, i u kom će da dočeka svoj lepi dan.I taj njeni zakutak, ma kako skroman i zabačen bio, nosi u izvesnim pojedinostima sve pečate njene lepe duše, zari jednom za površno oko neprimetljivom unutrašnjom svetlošću, kojom se u tišini unapred ozaruju mesta i stvari, među kojima se sprema dobro i lepota koja ima da se dogodi.

Bez svoje vlastite stare i šumne istorije, povezujući svoj postanak s dosta novim datumom, Kistanje je mesto, čija je okolina dobro nabijena istorijom, mesto, oko koga je istorija zastajala, da ostavi svoje tragove, varoš izgrađena uz drum, po kojem je istorija sa svojom hukom prošla. Bez veličanstvenih zgrada neposredno u sebi, sa tipičnim jedno i dvospratnim dalmatinskim kamenim kućama, on ima oko sebe obilato građevinskih spomenika iz raznih epoha. Bez plavog mora koja bi kroza nj proticala, bez strmog brega na kome bi se dizalo, što bi mu sve davalo jednu lako zapažljivu i naročitu romantiku izgleda i položaja, ono je na svojoj lepoj zračnoj visoravni zelena oaza i pitomo ostrvo u jednom sinjem moru, moru našeg krša i kamena, ono ima odmah pod sobom dve reke, jednu živu, najveću i najlepšu dalmatinsku reku, Krku, i jednu mrtvu, koja je napustila svoje korito i postala ponornica, reku Maricu, i neposredno uza se i oko sebe, toliko divlje, romantične i originalne lepote, koliko je nemaju ni po lepoti položaja i izgleda inače vrlo čuvena mesta. I, na koncu, bez na prvi mah upadljivih drugih interesantnosti, to je mesto iz koga ćete odneti najveći broj interesantnih i originalnih zapažanja i viđenja. Kistanje je mesto, koje je kao ona čarobna kutija ili lonac: jedna jednostavna, najobičnija kutijica ili lončić, u kojoj mislite da nema ništa, i, kad površno pogledate, nema ništa, ali kad rukom počnete da vadite, iz nje se suče drago kamenje i blago, i možete da vidite koliko hoćete, uvek imate šta da vidite. Takva čarolija može i da postoji samo u jednom Pepeljuginom zakutku.

Kistanje je, najpre, izgrađeno na mestu gde je bio logor jedne od najlepših vojski. Tu je, na svom trijumfalnom maršu kroz antičku Iliriju, došla i logorovala oslobodolačka francuska vojska, donevši sobom na tromeđu porobljene Bosne,Like i Dalmacije ime svog ponosnog novog Cezara, što je odatle u mrak trojeg ropstva, turskog, austrijskog i venecijanskog, kao ogromna truba, zatrubilo vaskrs i slobodu nacija i navestilo zoru budućeg velikog našeg narodnog ujedinjenja. Dok je vojska hrabrog Napoleonovog Marmona, čije će za narod neobično ime tu da se pretvori u "Mrmonju", taborila dakle tu, usred bukovačkog krša, probijajući polako onaj lepi, široki i veliki drum, koji će ići od Zadra do Kotora i biti kasnije ponos Dalmacije, dotle je štab bojske stanovao u blizom, na četvrt sata udaljenom manastiru Krci. Zato se tom mestu kao ime i prilepila jedan francuska reč. I zato se dogodio slučaj, da jedno srpsko mesto usred kontinentalne Dalamacije nosi lepo francusko ime. Narod, naime, i danas Kistanje zove "Kvartir", i još uvek više upotrebljava tah naziv, nego ime koje je sam dao.

Naravno gde jedna vojska duže logoruje, tu odmah počinje da se zameće i krčma i trgovina.Ali i blizi manastir Sv. Arhangela je počeo da zida prve stojne kuće iz svojih razloga: trebalo je posle napornog uspinjanja od manastira serpentinama kroz krčki kanjon imati jedno počivalište, trebalo je za ospluživanje okolnih crkava i parohija na koje je manastir imao isključivo pravo, i najzad, trebalo je za mnogobrojne zavetnike i posetnike o velikim manastirskim hramovskim slavama, koji u manastir nisu mogli da stanu, imati sklonište, jednu filijalu manastirskih konaka i ćelija. I tako pri zametanju ovog mestanca sudeluju profana vojnička ruka francuskog jakobinca i sveta desnica krčkih crnorizaca. Na tom dakle mestu tvore jedan mali uzlić dve velike istorije: istorija pobedničke francuske revolucije, koja preporađa svet i istorija mnogovekovne patnje jedne namučene nacije, patnje i grčine sabrane kao krv Raspetoga u visoko uzdignutom putiru u zadužbini Sv. Arhangela na Krci. Jer je u taj isti manastir kroz sve vekove narodne noći priticala, taložila i odatle zračila priča o jednom otsečenom delu narodnog tela, koji raskrvavljen neće da umre.

Ali tuda su pravile uzlove i druge istorije. Uz sami veliki francuski drum, vide se ostatci, ide kameniti kolosek starog rimskog druma, koji nas na par kilometara dovodi pred ruševine čitavog jednog rimskog grada, Burnuma, u kome je logorovala jedanaesta legija, komu su temelje udarali drevni Dalmati, da mu konac označe olujni Avari. No s druge strane jedno selo, Nunić, sa svojim imenom i gomilama kamenja podseća nas na moćnu starohrvatsku župu Nunu. Ovuda je negde završaval domena onih divnih i moćnih Šubića, svakako najslavnijeg od velmoških rodova, koji će se kasnije, preseliv u Zrinj, nazvati Zrinjskima, dati najveće junake i mučenike drugom našem sastavnom plemenu, ovuda su vodili putevi do njinog nedalekog Bribira i Ostrovice, putevi preko kojih se razlivala njina moć sve do u nutrinu Bosne. Jednako, kao što nas ruševine Čučeva i turske kule Čven i Nečven i nadaleko vidljivo Zečevo potsećaju na Turke, jednako kao što nas pustoš i nedostatak šume u tom centru bukovih šuma potseća na nesrećnu vladu perfidne Serenisime. Istorijske se reminescencije u ovom mestancu gomilaju na gomile, jednako kao i istorijski ostaci po njegovoj okolini. I one su samo jedan deo blaga što se suče iz čarovitog Pepeljuginog lončića u ovom njenom zakutku.

Ali mnogo veće i originalnije blago su prirodne lepote koje su se oko ovog mesta okupile. Veličanstveni kanjon Krke, koja na desetak minuta odatle protiče, rušeći se u lepim svojim vodopadima Manajlovcu, Miljackoj, Roškom Slapu i drugim manjim, šumeći i ričući čas kroz neviđene klisure i procepe, čas kroz sitnim zelenilom obrasle strane i luke, i prazno korito mrtve Marice, što već samo mesto dotiče, koncentrisali su u sebi toliko divlje romantike, neviđene igre svetlosti, vode i kamena, zapanjujuće kombinacije jezovitog, privlačnog i lepog, da tvore jedan čitav mozaik retko vidljivih lepota. Dane i dane može tuda najizbirljiva i najumetničkija duša da otkriva sve to novije lepote, da prima sve to originalnije utiske i da se puni sve to svežijim impresijama. Tu lepota govori bezbrojnim ustima, jer na svakom koraku ima po jedna, vrela i zavodljiva.

Iako njihov govor tuda, po stranama tih dveju reka, stvara jednu nečuvenu, savršeno čarobnu priču, koja se nikad ne zaboravlja, zato ona ne ćute ni kad se čovek popne na ravnu visoravan, na čijoj sredini samo mesto Kistanje počiva. Naprotiv. Gore, na visoravni, gde se izmenjuju krš, njiva, livada i gaj, kobalt ogromnih silueta Velebita, Dinara i Promine, plavetnilo neba i sivoća kamena, gde je prostor i širina, vetar i sunce, tišina i čistina, ta se najčarobnija priča pretvara u devičanstvenosti obdan i obnoć. Jer tu, na visoravni svetlost navaljuje i talasa se kao pučina, sve je impregnirala sobom, i kamen i drvo i travku, tako da i u noći zrači iz njih. Zato su tu noći svetle i uvek bez pomrčine. Zvezde sijaju bez vela, kao oči koje nikad nisu plakale. Sve je sveže i čisto u jutru, u večeri, u danu, u noći, u podne i u ponoći kao čista devička duša. I u večno svežem vazduhu koji krepi ima nešto devičanstveno, što zaljubljuje, što čini da se čovek svaki dan ponovo rađa i prima utiske kao da ih nikad pre nije primao. I to je jedna čarolija Pepeljugina zakutčeta, ovih Kistanja, koje bi mopgle da postanu najidealnija vazdušna banja, banja za osveženje tela i duše u neoskvrnutoj prirodi i lepoti

U Kistanjama je položeno srce kršne i bistre Bukovice. Tu susrećete seljaka i seljanku u jednoj od najlepših i najoriginalnijih narodnih nošnji, koja je u tom kraju još očuvana i neoskvrnuta. O njoj će biti reč na drugom mestu. Ali isto tako kao nošnja, sačuvan je tu i čisti narodni govor, neosvrnut turcizmima ili latinizmima. Jednako, kako je sačuvana neosvrnuta narodna duša uopšte. Zato se tu još i danas rađaju i legu pesme, bajka, zagonetka, narodna poslovica, prirodno, spontano, kao što se leže krševska ptičad po škrapama zagrađenim mekim koviljem. Ovde peva klasični narodni trohej kao večno zaljubljeni slavuj.

Zato je mala varošica Kistanje u teškoj nacionalnoj borbi pre i posle Save Bjelanovića, pijući s tim trohejem narodnih pesama najčistiju struju tradicije i ljubavi za naše narodno, uvek se prva odazivala i daval svoj tribut u delima i ljudima za veliku narodnu stvar.

Kad bi od okolnih opština, koje su u svoje vreme bile razgraničene po austrijskom receptu, kako bi srpska narodna snaga bila što više iscrpena i iscepkana, kad bi se njihovi ogranci koji prirodne streme Kistanjima prisajedinili kistanjskoj opštini u narodnoj državi, kad bi državnom pomoću bili zatrpani ponori Marice i ta reka bila provedena svojim koritom posred bukovičke pustoši, kad bi s blizog Manajlovca i Miljacke sa nešto malo stupova iz električnih centrala bila dovedena struja, kad bi se izvršilo još nekoliko sitnijih pothvata s pomoću državnom i dao mah privatnoj inicijativi, ovo mesto, koje bi onda ostalo na jednom položaju dve reke, usred Bukovice koja bi se opet sva zazelenela, dobilo bi jedan jak puls i navratilo u se ljude, sirovine i trgovinu, tako da bi neobično procvetalo i od jednog malog lepog srca postalo dovoljno veliki centar plemenite Bukovice, tog devičanstvenog kraja Dalmacije. Ono bi to nesumnjivo zasluživalo.

Onda gola Bukovica ne bi bila više Pepeljugino carstvo, i onda Kistanje ne bi bilo više Pepeljugino zakutče. Onda bi umrla priča o Pepuljigi i njenom zakutku, ali bi se rodila nova bajka. Ta bi bajka zapravo bila pesma. Pesma zadovoljstva i zaslužene sreće jednog malog toplog srca, u velikoj ujedinjenoj Otadžbini.