štine našeg kraja ( a kasnije smo čuli mnogo dalje) . Te godine Badnji dan je osvanuo sa napadalim snjegom do koljena, idila za nas djecu, a teret za moga ćaću i njegove električare jer su od težine leda popadali dalekovodi i pola Bukovice ostalo bez struje pa su do kasno u noć dizali stubove da za Badnju noć i Božić narod ima svjetla. Doša je u kuču umoram, smrznut i mokar što od znoja i rada, što od snjega. A onda su se začule prve detonacije... Doleti Dragica Milina kod nas kuć , a poslala je udova šjor Nike Jankovića gospodarica Marica da priupita kad ce struja i usput šta to puca. Mater nije znala da dade odgovor ni na jedno pitanje, kad se oni sami uskoro razjasniše. Naime polazeći iz svoje kuće prema crkvi u pratnji nekolicine njemu odanih veselih momaka, Simo je sa šubarom na glavi i tkanicom oko struka upasa dvi kubure za pas i iz njih povremeno ispaljiva dinamit zagušen sjeckanom kartom umjesto olovne kugle. To je ostavljalo upečatljiv pucanj i vizuelno zanimljiv dojam kad sune plamen iz kubure i papirići se razlete na sve strane, skoro kao konfeti. Svjetlo je ubrzo došlo u sve kuće Bukovice kad je ćaća okrenuo induktorskim telefonom centralu u Miljackoj da pušte struju. ( a kako mi je ćaća radio u Elektri, telefon broj 9, stare pošte bio je u službi struje, prije podne smo razgovarali preko pošte a popodne je bila stalna veza sa Brljanom, na ustavi za hidrocentralu Miljacka, da u slučaju kakvog kvara ćaća pozove i da isključe struju za cijelu Bukovicu, misli se na tada samo par sela koja su bila elektrificirana, a tek kasnih 70tih je cijela Bukovica dobila struju, a ćaća je upravlja sa 54 trafostanice , i od svake ima ključ na jednom svežnju.) Uto je i gospodja Marica Janković oškrinula prozor da proviri dje se to pjesma čuje na ulici oko Sokolane, to je posjetilo na neke davne dane kad se Badnjak iz Sokolskog doma nosio ispred njenog prozora do crkve gdje su ga polagali, kad zagrmi Simo iz kubura a veseljaci baciše po koji ćiket, onako uz put, u smetove snjega pored Pere Mandića vinograda ( gdje je sada Ljupčetova i Žarina kuća) . Gospodja Marica se brzo povukla sa prozora ali je dugo pripovjedala svoj strah jer je pomislila da je opet počeo rat i da opet bombarduju Kistanje kao 43... Povorka sa Badnjakom se zaustavila na pijaci, tu ispalila još neki ćiket, ostali su krateri ne samo u snjegu nego u na asfaltu sve do ponovnog asfaltiranja Kistanje kasnih 70 godina. Naravski da niko nije bio povredjen, ali niko nije ni proviriva iz kuća da vidi otkud tolike detonacije, uplašili se Sime njegovi saborci iz Bukovačkog odreda. Poslje se pričalo na pijaci da je baš prećera, to sa denamitom mu nije trebalo, posjetila ga i milicija po zadatku, ali ishod tih informativnih razgovora osta je tajna. Kako je u to vreme do ćiketa bilo lako doći jer je samo trebala izjava u Miliciji da kopaš septičku jamu ili podrum za novu kuću, to si štapina ima na tovare u svakoj kući. „Ali paliti ćikete na raskršću, to baš nije treba a pogotovu ispred kuće Jankovića i Stankića... “ Svako Badnje veče narednih godina ostalo je u sjenci ovih dogadjanja...
Božić u vreme predtranzicije
Kad je kum Jerković položio vozački u srednjoj školi i steka pravo da vozi ćaćin Mecedes, mi bi se znali njime provozikati do mile volje. Te godine kada je Zoran uvježbava samostalnu vožnju bez ćaće kao suvozača, Vuli , Mito D, Željko M i ja mu se uvalismo u auto i svi na Badnje veče odosmo kod Jove Perića da vidimo kako se običaji oko Božića nisu ugasili u našem kraju. Tada sam vidio sve ono što je Vuk Karadžić još davnih godina opisao. U vatrenici spremljeno je ognjište, i Jovin ćaća donese Badnjak uz nazdravljanja sve po pravilu, mi mu uzvraćasmo, on nas dariva bajamima i orasima, suvim šljivama i medom, ali i crnim mladim vinom, bilo ljepo za piti ali ga mi saćerasmo u dušak malo više, pa kako smo žurili da budemo na pijaci za veliki Badnjak, Zoki malo više pritisnu gas a krivine od Perica preko Lalića oštre i ceste, pa kako stadosmo na Pijacu svi iz auta počesmo vino na cestu u ključu davati (ali kroz usta!) - taka je to brza vožnja bila! Poslje smo morali nadoknaditi krv uzevši nove količine crnog vina...
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
o Božiću sa interneta:
Božićnih običaja ima toliko da bi se o njemu mogla citava knjiga napisati. Zbog svojih obicaja Božic je najradosniji i najveseliji od svih praznika
Božic je, uz Uskrs, jedan od dva najveca hrišcanska praznika. Božic je dan kada se slavi rodenje Hristovo, i kada je duh malog Isusa sveprisutan medu ljudima, donoseci im mir i praštanje. Sam Božic je trodnevni praznik, a ako racunamo i Badnji dan, kojim se završava zimski cetrdesetodnevni post, onda je to cetvorodnevna svetkovina okrenuta prvenstveno domu i porodici. U našem narodu proslavljanje ovog praznika je uskladeni spoj crkvenih, liturgijskih, i folklornih obicaja, koji svojom raznovrsnošcu daju posebnu lepotu ovim svecarskim danima.
Božic je praznik cele porodice i zato se ocekuje da ona tokom praznicnih dana bude na okupu. Praznovanje zapocinje Badnjim danom, 6. januara. Tog dana rano ujutro domacin odlazi da isece badnjak, najcešce je to hrastovo drvce, da bi ga te veceri uneo u kucu i time oznacio pocetak božicnih praznika. Iza toga se nižu razni obicaji, koji su zapravo osobenost našeg šarolikog narodnog folklora i koji su se kroz vekove stopli sa onim religioznim hrišcanskim znacenjem Božica. Na badnji dan se ništa ne iznosi iz kuce, obeduje se na slami, jedu se posna jela. Tu je još paljenje badnjaka i unošenje slame i prostiranje slame po podu, uz kvocanje i pijukanje, pa badnjedanska vecera na podu, simbolika sveca, oraha, meda, vina, svenocnog bdenja u išcekivanju Božica. Takode prvi Božicni dan zapocinje unošenjem nenacete vode, docekivanjem položajnika, odlaskom u crkvu na službu i pricest, te prvim mrsnim doruckom. Dug je spisak narodnih obicaja koji krase Božicne praznike, od lomljenja pogace, pa do igara koje simuliraju tobožnje vijanje božica, ali najinteresantnije je upravo to da se svi etnolozi slažu da su se ti obicaji najbolje ocuvali upravo u našem narodu. Prvi dan božica je dan radosti radanja, obnavljanja života, dok se drugi dan provodi u svecanom, tihom domacem raspoloženju, a u crkvama služi Liturgija zahvalnosti Bogorodici.
Naš uvaženi istoricar, poznavalac religije i poznavalac naše mitologije Veselin Cajkanovic o Pravoslavnom srpskom Božicu kaže sledece: "Božic, onakav kako ga srpski narod danas slavi, sa badnjakom, slamom, kvocanjem, žrtvovanjem praseta, cesnicom, pohodenjem izvora i bunara, polaženikom, sa raznim vracanjima i gatanjima i tolikim drugim mnogobrojnim obicajima, jeste praznik naše stare vere. Kao praznik iz stare vere, i pored krsnog imena i durdevdana, naš najnaconalniji praznik, Božic je, pre svega, praznik iz kulta predaka... Srpski starinski praznik koji je predhodio hrišcanskom Božicu i koji je produžio da živi dalje, u narodnim obicajima i verovanjima bio je praznik u slavu predaka i u slavu boga mrtvih, koji je u isto reme bio i najveci nacionalni bog (Južnoslovenski). Razumljivo je, kod takvog stanja stvari. Što je božic, pored krsnog imena (slave) bio i ostao za sva vremena najveci i najpopularniji praznik srpskog naroda."
Etnolog Mile nedeljkovic, pak skrece pažnju na jednu izuzetnu osobenost božicnih obicaja: "Jedan od najlepših božicnih obicaja je mirboženje s težnjom da se održi mir, spreci omraza i prekine zavada medu ljudima, pa su se pri susretu ljudi pozdravljali sa : Mir božji, Hristos se rodi! I pri tom se rukovali i ljubili. Srbi u okolini Skadra (oblast Vraka) na Božiji dan (drugi dan Božica crkva slavi Sabor Presvete Bogorodice koji se u narodu uobicajeno naziva Božiji dan. Treci dan je Stevanjdan koji je prva krsna slava po Božicu i u novoj godini.), završavajuci ophod kod domacina koji je zapoceo obilazak, išli su od kuce do kuce i mirobožali, koristeci obicaj da se zavadeni pozdrave i poljube, a time i izmire. Jer, ovo je dan opšteg mirenja i praštanja."
Dan rodenja Hristovog olicen u praznovanju Božica, ostao je u našem narodu prvenstveno praznik porodice i porodicnog domacinstva. Sigurno da su novo vreme i savremeni uslovi gradskog života suzili mnoge drevne božicne obicaje, svodeci ih uglavnom na unošenje badnjaka, kupljenog na pijaci, na božicni kolac, svecu, pecenicu i vino. Ali kako je to rekao etnolog Tihomir Đordevic, još s pocetka prošlog veka, božicni obicaji su se održali u našem narodu "postajuci kao nešto sveto" do današnjih dana, kao deo vec ukorenjene tradicije i povratka našeg nacionalnog bica pravoslavlju.
VUK KARADŽIC O BOŽICU I BOŽICEVANJU
"Uoci Božica, pošto se badnjaci unesu u kucu i nalože na vatru, uzme domacica slame i kvocuci (a za njom deca pijucuci) prostre po sobi, ili po kuci, ako nema sobe. Poslije vecere pjevaju i vesele se. Kad ujutru ustanu, najprije otide jedno te donese vode, ali ponese žita te pospe vodu (kao polazi je) kad k njoj dode. Tom vodom umijesi cesnicu i nalije rucak, te pristave. Ali prije nego sjednu za rucak, izbace po nekoliko puške (tako ujutro rano kad ustanu), pa se onda skupe svi oko sofre te se mole Bogu (držeci svako po jednu voštanu svijecu u rukama) i mirbožuju se, tj. Izljube se svi redom govoreci : Mir božji! Ristos se rodi, vaistinu se rodi, poklanjamo se Ristu i Ristovom rožanstvu. Otom domacin pokupi sve one svijece u jednu rukovet i usadi u žito, koje stoji na sofri u kakvoj karlici, ili u canku (svakojako žito pomešano zajedno, u tom žitu stoje i kolaci kojekaki), te onda malo pogore, pa ih ugase onim žitom. Ono žito posle daju žene kokošima da nose jaja. Kad pocnu rucati, neki najpre okuse sira, neki pecenice, a neki (kao po Srijemu i po Backoj ) prije svega srcu varenike, ali rakije mnogi ne piju prvi dan za vrucice. Oko pola rucka ustanu u slavu i lome kolac kakogod i o krsnom imenu, samo što nema koljiva. Na Božic se obicno ruca s vrece (prostre se prazna vreca mjesto caršava, ili po caršavu), i sofra se ne diže (niti se kuca cisti) za tri dana. Prvi dan Božica niko nikom ne ide u kucu osim položajnika."
Od kad se slavi božic
I ako ima pomena o praznovanju hristovog rodeja još u ranom IV veku naše ere, preciznih i pouzdanih podataka nema. Zbog toga se racuna da je božic kao samostalni praznik posvecen rodenju Isusa Hrista, prvi put proslavljen u Rimu 354. godine. U Carigradu je Božic prvi put proslavljen 379. godine, u Kapadokiji 380, u Aleksandriji 432. i tako dalje...
Stari i novi kalendar
Po starom, julijanskom, kalendaru Božic se proslavlja 25 decembra, te ga tako proslavlja i naša Pravoslavna crkva. To važi za sve crkve pravoslanih zemalja. 1582 godine rimski papa Grgur uvodi reforme prilikom cega dolazi do usvajanja novog kalendara koji se naziva Gregorijanski, cime nastaje razlika u katolickom i pravoslavnom racunanju vremena. U 20 veku, na cuvenom Carigradskom saboru 1923. godine, došlo je do približavanja dva racunanja vremena, ali od tada u našoj nauci postoji pojam racunanja po starom i novom kalendaru. Te stoga pravoslavni Badnji dan i Božic, slave se 24, i 25. decembra po starom tj. 6. i 7. januara po novom kalendaru.
2)
BADNJI DAN I BOŽIC
„Mi Srbi smatramo i držimo da je Božic pravi praznik naš domaci, ama nije crkveni" — rekao je Vuk Vrcevic, kroz usta jednog prostodušnog srpskog sveštenika. I Vuk Vrcevic imao je pravo. Božic, onakav kako ga je opisao NJegoš, sa slamom prostrtom ispred ognja, sa badnjacima na ognju prekrštenim, sa puškama, pecivima, guslama, pesmama. i zdravicama — taj lepi i mili Božic nije praznik hrišcanski, nego starinski srpski.
U ovom clanku bice govora o tom starinskom Božicu, koji je crkva primila kao svoj, dala mu svoje objašnjenje, i nekolike dosta beznacajne detalje iz hrišcanskog kulta.
Za gozbu koja se o Badnjem veceru obligatno prireduje, vrede narociti propisi. Na njoj, pre svega, mora ucestvovati sva celjad. Jede se ne sa stola, vec sa poda po kome je prostrta slama, ili sa vrece u koju je metnuta slama. Samo se izvesna jela smeju i moraju jesti. Badnjidanski kolac ne sece se nožem, vec se lomi rukom. Ne sme se pojesti sve jelo ni popiti sve pice, vec se ponešto ostavlja, prekonoc, na onome mestu sa koga se veceralo. O Badnjem veceru, isto tako i o prvom i drugom danu Božica, sofra se ne diže, niti se dubre izbacuje. Vecera biva pracena narocitim magicnim radnjama, magicnim zabranama, i molitvama. Svi ti propisi jasno kazuju da badnjidanska vecera ima religijski karakter.
Od jela mora se spremiti tucan pasulj, od koga se jedna kašika cuva za Krostovdan. Isto tako, neizostavni su i orasi, koji se jedu sami ili sa medom, ili se mecu u pitu ili rezance. Za vecerom mora biti i „božicnog" meda, koji se posle cuva kao lek. Najzad, u nekim krajevima (npr. u okolini Banjaluke, i u Banatu) obavezno je i jedenje ribe.
Sva ova jela imaju mrtvacki karakter, i stoje u vezi sa donjim ili „onim" svetom. Pasulj i bob, od kojih su indoevropski narodi poznavali nekolike vrste, imao je, oduvek, važnu ulogu u kultu mrtvih kod svih Indoevropljana. On se davao kao hrana pokojnim precima. O rimskim zadušnicama, lemurijama, bacao je domacin dušama pokojnika pasulj, da bi ih zasitio i odagnao od kuce. Pasulj koji padne sa trpeze — verovali su stari Grcii — ne treba dizati, jer je to (po jednom objašnjenju koje nam je sacuvao Aristotelo) hrana za kakvu dušu koja je tu u blizini. To je po svoj prilici bio razlog što su Pitagora i orficari zabranjivali jedenje pasulja: „Ako jedeš pasulj, isto je kao da si pojeo glavu svoga oca ". Naš narod upotrebljava pasulj i bob pri gatanju, a svi predmeti koji se pri gaganju upotrebljavaju, stoje u kakvoj bilo vezi sa donjim svetom.
Sa ovim svetom stoji u vezi i orah, vocka i plod. Po verovanju našeg naroda, na orahu se skupljaju veštice (npr. na cuvenom orahu kod Molovina u Sremu, o kome govori Vuk Karadžic), a veštice su sigurno htonicni (podzemni) demoni. Ovakvo verovanje, medutim, nije ograniceno samo na naš narod. Današnji Talijani veruju da se pod jednim izvesnim orahom u Beneventu skupljaju veštice iz cele Italije. Po Talmudu, na svakoj orahovoj grani ima devet lista, i na svakom listu sedi davo. Iz Neronovog groba ponikao je orah, i na njemu su živeli davoli: orah je posecen i bacen u Tibar (tada su, što je takode karakteristicno, navalili na nj gavranovi!), i na mestu gde se nalazio, „da bi se taj kraj oslobodio od demona", podignuta je, godine 1099, crkva. U sicilijanskim basmama pozivaju se u pomoc „davoli koji žive na orasima" („diavuli di nuci").
U Lakoniji i Meseniji postojao je Artemidin kult, koji je bio vezan za orah. O tome kultu pricala se legenda kako je Artemidina sveštenica pretvorena u orahovo drvo, a devojke, „karijatide" (grcki karion = orah), koje su tu igrale kolo (i takode pripadale Artemidinom kultu), „pobegle su na orah pa tu i ostale" (tj. takode se pretvorile u orahe); za Artemidu, medutim, znamo da je prvobitno bila boginja smrti i donjega sveta. Naš narod veruje „da je orah drvo veštica i zlih duhova"; ko pod njim zaspi, izgubice snagu; ko posece orahovo drvo ispred svoje kuce, morace uskoro umreti; mlad covek ne treba da sadi orah, jer ce umreti cim drvo dostigne debljinu njegovoga vrata. Pošto je orah, ocevidno, drvo donjega sveta i zlih demona, možemo samo ocekivati da njegov plod služi kao hrana tim podzemnim demonima. I doista je tako. Rimski mladoženja, kad je uvodio mladu u svoju kucu, bacao je pred pragom orahe, da bi nahranio i odobrovoljio podzemne demone, duše predaka, koje se nalaze pod pragom. Za vreme epidemije cume (koja se zamišlja kao žena — naziva se, npr., eufemisticki „tetka" — i koja je, kao i svi demoni bolesti, htonicni demon), ostavljaju naši seljaci na tavanu za nju, da bi je odobrovoljili, vodu, sapun, cešalj, i orahe.
Med je takode jelo koje se kod Grka i Rimljana, Indijaca, Slovena i uopšte Indoevropljana, daje dušama pokojnika, i uopšte demonima donjega sveta. On ne sme da izostane iz dace i uopšte pomena mrtvih; upor. npr. naš obicaj da se na daci služi rakija pomešana sa medom, a o slavi (koja je u stvari podušje precima!) koljivo koje takode može biti s medom pomešano.
Što se tice ribe, i ona stoji u izvesnoj vezi sa donjim svetom. Dovoljno je, na primer, podsetiti na ritualno jedenje ribe u raznim misterijama, na ribu kao simvol na grobovima, hrišcanskim i paganskim, ili kao ukras na vazama i peharima, koje su mnogi od sredozemnih naroda stavljali u grobove, pored mrtvaca. Kod mnogih naroda, riba je simvol duše: u njoj je inkarniran duh predaka; otud je npr. kod Misiraca, i drugih naroda kod kojih je inace zabranjeno jedenje ribe, dopušteno to o zadušnicama.
Vec iz ovoga što smo rekli jasno je kakav cilj ima badnjidanska vecera. Pošto se na njoj smeju i moraju jesti samo izvesna jela, koja imaju jasan htonicni karakter, jasno je da je ona u stvari gozba, cast mrtvima, onako isto kao što je daca ili pomana cast mrtvima. I doista, izmedu badnjidanske gozbe i dace, izmedu propisa o Badnjem veceru i propisa o zadušnicama, postoji tolika slicnost i unutrašnja srodnost da se svi ovi obicaji moraju uvrstati u jednu kategoriju.
Na daci, pre svega, mora ucestvovati sva celjad, i veceru ne sme niko prekidati kad hoce, vec se svi dižu u jedan mah; medutim, isti ovakvi propisi važe, bar u istocnim i jugoistocnim krajevima našega naroda, i za gozbu o Badnjem veceru. Duše pokojnika, i htonicni demoni uopšte, plaše se gvožda (gvozdenim mašicama, npr., teraju se zmije, za koje znamo da su podzemni demoni; gvozdenim nožem rasteruju se oblaci s gradom, odnosno duše utopljenika koje te oblake vode, itd.), pa je otuda gvožde u mrtvackom kultu zabranjeno:
pokrov, npr., ne sece se nožem, vec oštrim kamenom; i nigde se ne ušiva (svakako zato da ne bi došao u dodir sa iglom, koja je od celika ili gvožda); pogaca, na daci, ne sece se nožem, vec se lomi.
Medutim, mi znamo da je upotreba gvožda zabranjena i preko Božica: postoji strog propis da se još na Badnji dan moraju skloniti vatralj, noževi, kašike, i vezati verige; badnjidanski kolac, kao i pogaca na daci, ne sme se seci nožem, vec se lomi rukom. Zašto ti propisi? Ocevidno zato što je nama cilj da o Badnjem veceru skupimo duše pokojnika, pa zbog toga sklanjamo sve cega se one plaše. „Dok se mrtvac iz kuce ne iznese, kuca se ne cisti" (Milicevic, Život Srba seljaka); i o Božicu se, kao što znamo, ne sme cistiti kuca dva ili tri dana. Zašto? Zato da se ne bi pocistale duše. Duše se, doista, mogu „pocistiti" metlom. Stari Grci, kad bi zadušnice bile završene, cistili bi kucu metlom i govorili: „Napolje, duše! Nisu više zadušnice!" Isto tako, i uz iste formule, kad bi daca bila svršena, cistili su duše predaka metlom stari balticki Sloveni.
Poznat je vec propis da se mrtvac mora „cuvati", i da, dok je on u kuci, bar neko mora biti budan. Isto ovakvo bdenje, i iz istih religijskih razloga (prisustvo duše, tj. demona koga se plašimo), propisano je i za Badnje vece. Badnje vece možda je cak dobilo i svoje ime prema ovom ritualnom bdenju.
Jedan od vrlo poznatih božicnih propisa je propis koji se odnosi na „mir božji" i na „mirbožanje" (mirenje izmedu sebe i ljubljenje). Preko božicnih praznika niko nikoga ni od šale ne sme udariti! Taj propis božjeg mira ne vredi za sve praznike (npr., iz jednoga pisma knezu Milošu vidi se da su Sibnicani, i to ne u afektu, vec posle razmišljanja i rešavanja, ubili nekog odbeglog zatocenika na sam dan Blagovesti, i glavu poslali knezu Milošu), ali strogo vredi za sve zadušnice u godini. Klasican primer za mir božji o slavi (koja je, kao što smo rekli, u stvari pomen pokojnim precima) jesu saveti kraljice Jevrosime u narodnim pesmama o Kraljevicu Marku i Đemu Brdaninu, i o Turcima u Marka na slavi, pa onda dirljiva istorija o vojvodi Ivcu. „Mirbožanje" imamo i o Belim pokladama (koje se zbog toga zovu i proštene poklade), i o družicalu, a to su sve praznici iz mrtvackog kulta.
Najzad, u zajednicke propise dolazi i obavezno deljenje jela strancima, prosjacima, nevoljnicima. To „deljenje za dušu", i „deljenje iz ruku", praktikuje se, kao što je dobro poznato, uvek o zadušnicama; ali isti taj propis vredi i za slavu i za Božic, kao što se, npr., vidi — da ne tražimo druge primere — iz jednog dirljivog opisa u Besarovicevoj pripovetki „Mula Meho", gde se prica kako bogate Sarajlije šalju, o Božicu, svakojake ponude sužnjima u tamnici.
Ocevidno je, prema tome, da božicni praznici imaju sve potrebne karakteristike zadušnica. Da bi stvar bila jasnija, spomenucemo da se, npr., u homoljskom srezu na prvi dan Božica deli jelo za pokoj duše umrlih. i odlazi na groblje, pa se i tamo deli za pokoj duše umrlih. Gozba o Badnjem veceru je gozba namenjena mrtvima, i na nju se cak mrtvi pozivaju, ali u formulama koje danas nisu sasvim jasne. U okolini Niša, na primer, iznese domacin postavljenu sofru napolje, i poziva ovako: „Svaki praznik da mi dode sad na veceru, a letos da mi nema grada ni na njivi ni u vinogradu"; demoni kojima ovde nudimo veceru da bi nas poštedeli od grada, mogu biti samo duše mrgvih (u prvom redu udavljenih i nasilno umorenih), jer one dovode grad i nepogodu. Na Kosovu domacin, uvece, izlazi na vrata, i, u starinskim formulama, poziva duše pokojnika na cast (isto onako kao što su stari Prusi, o zadušnicama, izlazili na vrata i otud pozivali mrtve na cast). Možemo još napomenuti da su ona cetiri oraha koje srpski domacin, pre pocetka vecere, baca u cetiri ugla, nameljena direktno dušama predaka; u Podravlju mesto oraha baca se pasulj — isto onako kao što su Rimljani, o zadušnicama, bacali mrtvima pasulj i njime „otkupljivali sebe i svoje". Za duše predaka obicno se zamišlja da se nalaze u uglovima sobe: balticki Sloveni, o zadušnicama, bacali su, za mrtve, pomalo od svakoga jela u sobne uglove; stari Leti, kada bi, posle gozbe, „cistili" duše predaka napolje, obracali su narocitu pažnju na sobne uglove, i — pošto se tu duše najradije skupljaju — lupali u njih sekirom. Upor. i „zapecne" ženske pretke kod Rusa.
Da su božicni praznici, u staroj srpskoj religiji, bili dan mrtvih, zadušnice, ne treba nimalo da nas iznenadi. Cela zimska sezona, kada besne nepogode i kada su noci duge, prema religijskim shvatanjima naših predaka, teška je i kriticna. Tada su mrtvi u pokretu. Hekatina vojska, Odinova „divlja vojska", „karakondžule, veštice, aveti, i svaka necastiva sila", slave tada svoje orgije. Ta sezona narocito je jasno obeležena u germanskoj i slovenskoj religiji. U prvo vreme, kada se još nije imala tacna ideja o suncanoj godini, protezala se ova sezona, otprilike, kroz ceo novembar i decembar i drugu polovinu oktobra. Docnije je taj kriticni period ogranicen samo na dvanaest dana od Badnjeg vecera do Krstova dana. To su poznati „nekršteni dani" kod nas, ili kod Nemaca Zwölfnächte — fatalan period, pun religijskog straha i svakojakih magicnih predohrana. U to vreme seljaci, kad nocu iz kuce izlaze, „mecu za pojas po koru hleba ili soli, po glavicu bela luka ili drugu kakvu stvar, kao predohranu od svake necastive sile". U takvom vremenu, kada su mrtvi vrlo mocni, i kada se nalaze u našoj blizini, doista je najzgodnije, i najoportunije, davati im zadušne gozbe.
Iako se nalazi u jedno; tako kriticnoj sezoni kakvi su nekršteni dani, Božic je ipak praznik pun veselja i neogranicene slobode. „Nema dana bez ocnoga vida, — Niti prave slave bez Božica." Razume se da se, u prvom redu, jede u preterano velikim kolicinama. Jedna narodna poslovica kaže za Božic da je „mastan i premastan". „O Božicu se objesti i pobljuvati nije nikakve sramote" — kaže Vuk. Ista ovakva licencija važila je i za pijenje. Vino ni u kom slucaju ne sme izostati sa božicne trpeze („A što mi se najviše dopada — Što svacemu treba nazdraviti"), i nikome, pa cak ni ženama, ne zamera se ako toga dana u picu preteraju. „Ako sam se opila, Božic mi je došao" (Vuk Posl., 107).
LJudi, kad hoce da piju, uvek lako nadu za to povoda — tu ideju lepo je razvio Jovan Jovanovic Zmaj, u jednoj svojoj duhovitoj pesmi. Ali božicno pijenje imace ipak neki drugi razlog. Vino i opojna pica, kod mnogih naroda, vezani su za kult, i, u izvesnim momentima, verni moraju piti sve dok se ne opiju. Primera za ovakvo pijanstvo ima i kod nekulturnih i kulturnih naroda, kod Indijanaca u Meksiku, kod modernih Japanaca — koji su, i jedni i drugi, inace vrlo trezveni narodi — u Dionisovom kultu kod Grka. Prema tome, i naše pijenje o Božicu moglo bi imati religijski znacaj. Da je to doista tako, vidi se jasno iz fakta da se kod nas, o Božicu, pijenje ne samo odobrava vec, u jednoj blagoj formi, i nareduje: „Dosta puta" — kaže Vuk u „Rjecniku" — „ opoje ga [tj. polaženika], te se i pobljuje, i kažu da je to dobro " . Božicno pijanstvo izvesno je, dakle, ritualno pijanstvo.
Kako da se ovo objasni?
Ja cu ovde izneti dva mogucna objašnjenja.
U srpskoj pripovetki o svetom Savi i davolu prica se kako je sveti Sava radio sa davolom „baštovanluk", i stalno ga varao na taj nacin što mu je — ostavljajuci uvek njega da bira — davao cas ono što je nad zemljom, a cas ono što je pod zemljom. To je varijanta poznate pripovetke o „prevarenom davolu", za koju znaju vrlo mnogi i evropski i azijski narodi. Bolte—Polivka nalaze paralele kod skoro cetrdeset naroda, a opet, iz same francuske književnosti, navode oni ne manje od 31 varijante. Pripovetka „Sveti Sava i davo" postala je, dakle, po zajednickom obrascu, ali u njoj ima jedan dodatak koji je specijalno srpski. Kaže se, naime, da je sveti Sava , zajedno s davolom, posadio vinograd, pa je posle obrao grožde, metnuo u kacu i istocio vino; vino je zadržao sebi, a džibru je ostavio davolu, koji je od nje nacinio rakiju. Sveti Sava je probao rakiju, i blagoslovio je 1) . — Taj podatak o groždu i o vinu ne nalazi se ni u jednoj jedinoj stranoj verziji, iako se broj tih verzija penje na stotine, iako se u njima spominju uglavnom isti plodovi (luk, kupus, pšenica, krompir, repa) koji i u srpskoj verziji. Znaci da je on originalan srpski.
Otkuda taj dodatak? On nije tu došao slucajno, nego je unesen jedino — kao što cemo videti — iz toga razloga što je u srpskoj verziji nosilac pripovetke sveti Sava . Vino je u indoevropskim i orijentalskim religijama (sa izuzetkom, uglavnom, samo islama) imalo veliki ugled i igralo važnu ulogu u kultu. Cokot i vino su simvol života i spasenja, princip „gornjega" sveta; kad dode nov, srecan vek (koji je imao da inauguriše Mesija), onda ce , u prvom redu, „gore kapati slatkim vinom". Interesantno je, medutim, da je, u spomenutim religijama, božanstvo koje obnavlja i spasava svet, koje uci ljude i unosi u svet novu kulturu — u isto vre-me i pronalazac, prvi kultivator loze i vina.
Takav je starozavetni Noje, koji je prvi posadio vinograd i napio se vina; za Noja, medutim, znamo da je obnovio svet posle potopa, i da ima sve atribute mesijske (upor. proroštvo o njemu u 1 Mos., 5, 29: „Ovaj ce nam doneti utehu u poslovima i mukama ovoga života"). Takav je i Dionis, poznati vinski bog, koji putuje i unosi svuda bericet i kulturu. Takav je i misirski spasitelj, Oziris, koji je, ustavši iz mrtvih, omogucio život svima što u njega veruju; i on se još u najstarijim tekstovima spominje kao vinsko božanstvo. Na ovom mestu može se spomenuti i simvolican govor našega Spasitelja, Isusa Hrista, koji je o tajnoj veceri, blagoslovivši vino, rekao da je to njegova krv, i koji je, na drugom mestu, rekao za sebe da je cokot. U kategoriju ovakvih spasonosnih „tezmoforskih" božanstava, koja putuju po svetu i unose red, kulturu i blagostanje, dolazi, u svoj potpunosti, i sveti Sava — razume se, ne istorijski Sava, sin Nemanjin, nego starinsko srpsko božanstvo koje je, u srpskim legendama, dobilo Savino ime, a zadržalo svoje starinske funkcije. Taj „sveti Sava " putuje po srpskim zemljama, uci narod kako ce da ore, da mesi hleb, da pravi sir, da seje luk, oslobada ljude od vlasti davolove, gradi most izmedu Budve i ostrva. On je srpski Dionis, ili Orfej, ili Herkul, ili Tor. Otuda on u srpskoj narodnoj pripovetki cedi vino i blagosilja rakiju.
Ali vino, koje stoji u vezi sa božanstvima što obnavljaju i spasavaju svet, ima važnu ulogu baš u onom momentu kad pocinje ta nova era. Božanstva, u tom trenutku, obicno piju i opijaju se. Spomenut je vec slucaj sa Nojem. Ali ima i mnogo starijih primera. U vavilonskoj teogoniji „Enuma eliš", kad je svima bogovima zapretila opasnost od strahovite Tijamat, predali su oni svu vlast u ruke Marduku; ovaj se poduhvatio da sa cudovištem povede borbu, odneo je najzad pobedu, i „spasao" svet:
[Veliki bogovi] Udoše ....
I posadiše se za trpezu,
Jeli su hleba, i spremili su vina.
Slatko pice uhvatilo im je sva cula,
Zacas su se napunili vinom i opili se.
Opili su se baš dobro, i srce im se razigralo,
I oni predadoše sudbinu Marduku, svome spasiocu.
Ono što se u makrokozmosu desilo jedanput, to se u mikrokozmosu ponavlja svake godine: kao što su se jednom, u momentu obnavljanja, radanja novoga sveta iskupili bogovi na vece, tako se svake godine o Novoj godini, koja je „praznik Mardukovog ustajanja", skupljaju bogovi oko Marduka, da tu utvrde sudbinu i podele vlast za celu narednu godinu. Svi dogadaji, sve radnje iz pocetka vasionske nove ere, ponavljaju se, podražavaju, i o svakoj Novoj todini, izmedu ostaloga i pijenje. To ritualno pijenje moglo je preci na rimsku Novu godinu, koja je, i stvarno i u formi, kopija vavilonskog reš-šati (nove godine). Rimski obicaji o Novoj godini, medutim, prešli su — kako se cesto uzima — jednim delom na božicne praznike kod svih naroda sa rimskom kulturom: najbolji dokaz za to imamo u tome što su, prema rimskoj
Novoj godini, koju su Rimljani nazivali Calendae, mnogi narodi (npr. Francuzi, Rusi, Srbi, Bugari, Madari, Rumuni, Grci, Arbanasi) nazvali svoj Božic ili izvesne božicne obicaje (upor. npr. naše reci kolendo, kolendati, itd.). I tako bi se moglo postaviti pitanje da li ritualno pijanstvo o našem Božicu nije možda imalo svoj praobrazac u vavilonskom ritualnom pijanstvu. Ovo utoliko pre što doista ima naucnika koji veruju da je i pijenje o jevrejskom prazniku Purim (Nova godina?), i uopšte svako ritualno pijenje o Novoj godini, postalo pod vavilonskim uticajem, neposrednim ili posrednim (preko rimskih Saturnalija).
Da li je takva pretpostavka verovatna?
Mi možemo reci da je vavilonska religija i kultura vršila doista mocan uticaj i na orijentalske i na klasicne narode. Ali je njihov uticaj išao, možda, još dalje no što se to za sada može da kontroliše. Poznati vavilonista, Alfred Jeremijas, na primer, misli da su vavilonsko-orijentalske religijske ideje i mitovi, narocito kozmogonija, pa onda mitovi o Adonis-Tamuzu, bili došli u germanski svet još pre Tacita. Iako ovakva „panvavilonska" shvatanja ne nailaze uvek na odobravanje, ipak se ne da poreci da je vavilonskog uticaja, cak i na dalekom evropskom severu, doista bilo, i nama sada ostaje da svaki pojedini slucaj ispitujemo za sebe, pa tako i ritualno pijenje o Božicu i Novoj godini.
Mi smo malocas videli da i srpska mitologija poznaje božanstvo koje putuje, stvara kulturu, donosi spas. i da se to božanstvo javlja i kao kultivator loze. U tome detalju podudara se srpska mitologija sa migologijama koje su srodne sa starom vavilonskom, ili možda cak i zavisne od nje (jevrejska, misirska, donekle i grcka mitologija, s obzirom na to da je Dionis, kao Talasoporios, orijentalskog porekla). Ali i ona napred spomenuta mitska gozba u epu „Enuma eliš" ima svoje paralele u našoj mitologiji. Bogovi koji drže sednicu oko sofre, i, uz cašu vina, predaju vlast jednome izmedu sebe, podsecaju nas jako na svece koji „dele blato" u 1. i 2. pesmi druge Vukove knjige. Osnovni motiv i u vavilonskoj pesmi i u srpskim pesmama isti je: to je propadanje i obnova sveta. U strahovitom metežu, u kome uzimaju ucešca svi elementi (more koje udara u obalu, zemlja koja se trese, nebeske vode i gromovi), vrši se podela vlasti, pa onda svet propada i nanovo se obnavlja. U tome trenutku vavilonski bogovi piju. A da li piju i srpski sveci? U 1. i 2. pesmi iz Vukove zbirke to se ne kaže izrikom, ali se cela situacija — zbor svetaca — ipak najlakše daje zamisliti oko sofre; upor. npr. sliku u pesmi „Sveti Nikola" (Vuk, Pjesme, 2, 21):
„.... U Pavlovu svetom manastiru,
Postavljeni od zlata stolovi,
Svi se sveii redom posadili:
Navrh sofre Sava i Marija,
Po dnu sofre Petka i Nedelja;
Slavu diže svetitelj Nikola,
I napija u slavu Ristovu", itd.
U istoj pesmi, stih 17 id, kaže se cak da ovo nije svecima bio prvi zbor uz cašu vina:
„I dosad smo pili ladno vino,
Al' nijesmo, brate, drijemali", itd.)
Uostalom, da su sveci doista podelili „blago" pored sofre i uz vino, kaže se izrikom u jednoj varijanti iz Cerigaja u Hercegovini:
Piju vino tri Božija sveca,
Pijuc vino dio zametnuše:
Svetom Peri cvice i prolice, itd.
Da bi slicnost bila još veca , može se spomenuti da su, u varijanti sa Hvara, sveci koji oko sofre dele „darove" — božicni sveci; i tako se preko toga detalja može naša narodna pema o „svecima koji blago dele" vezati ne samo sa kozmicnim vavilonskim mitom vec i sa obicajem sakralnog pijenja o reš-šati.
Pri svem tom, mi ne bismo smeli tvrditi da je ritualno pijanstvo o našem Božicu vavilonsko-rimskog porekla. Naše pesme o „svecima koji dele blago" imaju, doduše, svakako za praobrazac kakvu vavilonsku kozmogoniju, ali to je mitologija i literatura, i to još ne znaci da smo mi, primivši mit, primili i sakralni obicaj koji je s tim mitom u vezi. Cak je i motiv o svecima koji se dogovaraju pijuci vino mogao postati i bez vavilonsko-orijentalskog uticaja. Ne treba zaboravigi da su stari indoevropski narodi, pa medu njima i naši preci, obicno držali zborove i dogovaranja uz jelo i pice, narocito uz pice , upor. npr. za Germance klasicno mesto u Tacitovoj „Germaniji", glava 22; sednica ahejskih voda, u devetoj pesmi „Ilijade", drži se takode uz vino; o Persijancima i o Skicanima govore Herodot i drugi. U tom pogledu, uostalom, svet se nije mnogo promenio. Prost narod i danas se rado dogovara i konferiše uz pice. Motiv pijenja u pesmi „Sveci blago dijele" ne mora, dakle, biti vavilonskog porekla: on je opšteindoevropski i, donekle, opštecovecanski.
Ritualnom pijanstvu o srpskom Božicu mora se, dakle, potražiti drugo objašnjenje. Obicaj je, svakako, vrlo starinski, i o njemu bi se dalo reci otprilike ovo.
Vino se, u religiji uopšte, javlja kao supstitucija za krv, a krv je u kultu htonicnih božanstava i demona imala vrlo veliki znacaj. Kad je Odisej silazio u donji svet da pita Tireziju za savet, on je zaklao crnu ovcu, pojio krvlju duše mrtvaca, i cim bi koju napojio, došla bi ona do svesti, mogla je da pozna Odiseja i da govori s njim. Zašto? Zato što je prema vrlo starinskom, pola religijskom, pola medicinskom shvatanju, krv isto što i duša i život. „Jer je duša svakome tijelu krv njegova; to mu je duša" (3 Mos., 17, 4). Pokojniku, da bi na onom svetu mogao produžiti egzistenciju, potrebna je krv. Otuda obicaj izlivanja krvi po grobu — obicaj za koji ima dosta primera kod današnjih nekulturnih naroda (npr. kad Australijanci zadaju sebi, nad otvorenim grobom, rane i puštaju da se krv izliva na mrtvaca), ali su za njega znali i Grci i Rimljani, stari Germanci, Izrailjci, itd. U ovu kategoriju spada i naš obicaj grdenja lica. Krv se izliva na grob zato da bi je mrtvac pio i — kao ono u „Odiseji" — došao do svesti. Kad je Neoptolem, na Ahilovom grobu, hteo da zakolje Poliksenu, apostrofirao je on duh ocev ovako: „O, sine Pelejev, oce moj, primi ovo carobno pice... dodi da piješ crnu, svežu krv".
Iz razlicitih razloga, najpre ekonomskih pa onda i humanih, ljudske žrtve i krvne žrtve uopšte pocele su da se zamenjuju drugim, manje skupim i manje svirepim žrtvama. Mesto krvi mogla je, na primer, da se upotrebi crvena boja (i doista, njome se pokatkad, u preistorijskoj Evropi, prelivaju grobovi, ili se bojadišu kosti, ili se pokojnik pokriva crvenim ogrtacem, itd.), ali je mnogo cešce upotrebljavano vino. Vino je za taj cilj, doista, sasvim podesno: crno vino, pre svega, ima boju krvi; osim toga, u vinu se nalazi božanska, životvorna snaga (upor. npr. interesantno rezonovanje u Herodota, 3, 22). U semitskim jezicima vino se cesto naziva „krv od loze". Misirci su pricali da je loza ponikla iz krvi palih titana, a jedan savremenik Aleksandra Velikog kaže za vino da je „zemljina krv" ( sanguis terrae , u Plinija Starijeg). Da je vino doista došlo kao zamena za krv, lepo se vidi i iz Biblije: Mojsije, kad je sklopio stari savez izmedu Gospoda i Izrailjaca, izlio je krv („A Mojsije uze krv, i pokropi njom narod, i rece: evo saveza koji ucini Gospod s vama za sve rijeci ove"), a Isus Hristos, kad je sklopio novi savez, upotrebio je za to vino („Ova je caša novi savez krvi koja se za vas proljeva") 2) .
U svakom slucaju, vino i libacije vina imaju, u mrtvackom kultu, vanredno veliki znacaj, kod svih indoevropskih naroda. Ahil je, pored Patroklove lomace, izlivao vino na zemlju, „prizivajuci dušu jadnoga Patrokla"; Eneja pere vinom kosti svoga prijatelja Mizena, itd. I u mrtvackom kultu kod nas upotrebljava se vino cesto i na razlicite nacine, upor. prelivanje mrtvaca i prelivanje groba vinom; na mestu gde je pokojnik izdahnuo ostavlja se caša s vinom; gde postoji obicaj naknadnog pogreba (npr. u Staroj Srbiji), tu se kosti peru u vinu, itd.
Ostaje još da spomenemo najvažniju upotrebu vina u mrtvackom kultu. Ima, u tome kultu, jedan popularan nacin žrtvovanja: pokojniku se jelo i pice ne dotura neposredno, tj. ne izliva se po grobu, niti se tu ostavlja, vec se troši na zajednickoj gozbi. Smatra se, naime, da u toj gozbi ucestvuje i pokojnik, pa se za njega obicno rezerviše i mesto. Vino se, tom prilikom, daje pokojniku u narocitoj svecanoj formi: ono se njemu nameni, „za ispokoj duše", ili „u slavu, a popiju ga ucesnici na gozbi. Ovakav nacin žrtvovanja, sakralnog pijenja za racun ovoga ili onoga, postoji (obicno pod imenom „zdravica") u svima važnim momentima iz kulta predaka, o dacama i slavi, koja je kao što smo rekli, pomen pokojnim precima. Takve „zdravice" u herojskom htonicnom kultu bile su poznate i ostalim indoevropskim narodima (npr. ispijanje vina za racun Agatodemona kod Grka i Minnetrunk kod Germanaca).
Sve jelo i pice koje se potroši na daci i slavi namenjeno je pokojniku, i to on posredno i dobija. Ukoliko se više pojede i popije, utoliko bolje po pokojnika. „Seljaci veruju da ce sofra na onome svetu pred njihovim detetom [odnosno pred onim za koga je spremaju] biti utoliko punija ukoliko oni budu više delili na ovom svetu" — takvo uverenje imaju svi primitivni narodi, i ono je dovelo do bezumnog rasipanja na svima gozbama iz kulta mrtvih. Jelo i pice trošilo se i troši se i danas u neverovatnim kolicinama. Ahil je, pored lomace svoga pobratima, celu celcatu noc prosipao vino na zemlju. U Rimu su cak morale biti zakonom zabranjene libacije vina prilikom pogreba. Za bezumno pijenje o daci imamo svakako najstariji slovenski primer u pogibiji kneza Mužoka (Musokios), koja se desila u VI veku, u okolini Silistrije. Mužok je davao podušje svome bratu, i tim povodom napili su se i on i sva njegova vojska toliko da su ih „Romeji" na spavanju iznenadili i uništili. Slave u Crnoj Gori ".... trajale su po citavu nedelju dana, dok je u kuci trajalo jela i pica. Sa svih strana citava vojska gostiju dode ... Posle slave domacin ostane u praznoj kuci, skrsti ruke i kuka medu gladnom decom" (LJ. P. Nenadovic). Karakteristicne su i naše poslovice: „Pije se kao na groblju"; „Najeo sa kao siroce na zadušnice"; „Napio se kao pop na zadušnice"; „Krsno ime nije ti iznenada došlo, niti ti je za nevolju svadbu ciniti", itd.
Sad je ritualno pijenje o Božicu jasno. Badnji dan i Božic su, kao što smo videli, zadušnice, i zbog toga je jedenje i pijenje, koje ovde nije ništa drugo nego sakramentalna žrtva, sasvim, razumljivo. „ Dobro je" kad se neko napije zbog toga što su u tom slucaju preci, za ciji racun pijemo, zadovoljeni, pa ce nam vratiti ljubav na taj nacin što ce nas, u iducoj godini, nagraditi bericetom. Jer od predaka zavisi plodnost, ljudska, stocna i poljska. Mi baš o Božicu imamo racuna da svoje božanske pretke održimo u dobrom raspoloženju, jer im se baš tih dana, više nego ikada, molimo i vršimo na njih presiju (taj cilj ima najveci deo božicnih vradžbina!) da nam tu plodnost poklone. U našem je, dakle, interesu da sakramentalna žrtva ispadne što bogatija, i da se od jela i pica potroši što više.
Ovo objašnjenje ritualnog pijenja svakako je prostije i tacnije od one vavilonsko-rimske teorije, koju smo, ipak, morali uzeti u obzir zato što ima ozbiljnih naucnika (npr. Martin Nilson) koji mnogim božicnim obicajima traže na toj strani poreklo.
Jedan od najpoznatijih obicaja o Badnjem veceru jeste posipanje kuce slamom. Slama se donese u isto vreme kada i badnjak, te se, u vreci ili vezana konopcem, ostavi pred kucom. Kad zade sunce, domacin unese slamu u kucu, i prostire je svuda; tom prilikom on kvoca, a deca idu za njim i pijucu. Posle toga baci u sva cetiri ugla po nekoliko oraha, pa onda svi sednu i veceraju.
Mi smo videli da je badnjidanska vecera u stvari gozba pokojnim precima. Oni tada bivaju pozivani na cast. A zašto se, tom prilikom, prosipa po kuci slama? Odgovor je vrlo prost: slama ima, i za bogove i za duše predaka, narocitu privlacnu snagu. Kad su Indoarijevci dušama predaka, i bogovima uopšte, prinosili žrtve, prostirali bi ih oni po travi, po senu, ili po slami, i prizivali pretke i bogove da dodu na slamu i prime te žrtve.
Takav obicaj zabeležio je Herodot kod Persijanaca: „Kad ko hoce da prinese žrtvu, on dovede žrtveno živince na cisto mesto, i prizove boga... Kad žrtvu rašcereci, skuva meso, prospe što mekše trave, ponajviše deteline, pa po njoj razastre meso. Pošto ga tako razastre, mag zapeva teogoniju", itd. Takav obicaj poznavali su i Grci, koji su po Hestijinom oltaru, i po oltarima drugih bogova, razastirali travu; Rimljani su, isto tako, u starije vreme prinosili žrtve na travi i busenju. Narocito je važnu ulogu igrala trava i slama u starom indijskom kultu. Tu se bogovi vrlo cesto pozivaju da dodu na travu ili slamu i prime žrtve koje im se prinose. U „Rgvedi" prinose potomci žrtve svojim precima, i obracaju im se ovako:
„O, oci ... približite se po slami ... Na lepa jela što su prostra po slami pozvani su ocevi... neka dodu, usliše nas, progovore nam i pomognu ... Približite se, sedite svaki za svoj sto, uživajte jela prostrta po slami, dajte nam dobro", itd. Prinošenje žrtve (najcešce libacije) dušama predaka na travi ili slami sacuvalo se i do danas kod nekih indoevropskih naroda.
U istocnoj Srbiji postoji obicaj da se, o cetrdesetodnevnom pomenu, prostre po grobu slama i po njoj poreda jelo. Ocevidno je da slama, za duše, ima privlacnu snagu zato što su one naviknute da na njoj nadu jela. Nije teško pogoditi ni razlog zbog cega se dušama predaka i bogovima prostire jelo po slami: božanstva jedu na isti nacin na koji ljudi, a primitivni indoevropski narodi mesto stolova, za koje nisu znali, prostirali su slamu i s nje su jeli. — Ima još jedan lep dokaz da je slama za duše privlacna. Poznato sazvežde na nebu zove se Kumovska Slama; po verovanju mnogih naroda, narocito indoevropskih, to je put kojim duše idu na nebo. Interesantno je i to da se Kumovska Slama u nekim jezicima (na primer, litavskom) zove Pticji Put ili Mišji Put; medutim, po vrlo raširenom verovanju, u ticama i u miševima nalaze se duše pokojnika.
Sad nam je jasna uloga slame o Badnjem veceru. Toga vecera pozivaju se duše predaka na cast, i da bi se te duše privukle, dalje: da bi imale na cemu jesti, prostire im se slama. I doista, cim se prostre slama, vecera se, i jela se mecu na tu prostrtu slamu, ili na vrecu napunjenu slamom. Na veceri mora ucestvovati sva celjad — imamo dakle doista teokseniju u starinskom smislu.
Posle ovoga, lako je razumeti i druge božicne obicaje u vezi sa slamom. Kad se unosi slama (a to biva pred vece, posle zalaska sunca), domacin je prosipa po celoj kuci; tom prilikom on kvoca, kao kvocka, a ostala celjad, deca narocito, idu za njim i pijucu. Malocas spomenuto je da duša pokojnika, ili i živog coveka, može uci u ticu — da uopšte može imati oblik tice. Takvo verovanje vrlo je rašireno i danas kod primitivnih naroda, i bilo je poznato svima indoevropskim narodima. Duša, laka i pokretljiva kao što je, doista ne može imati boljeg simvola no što je tica. U jednoj ceškoj pesmi kaže se: „Krv je kipela iz silnog Vladislava, razlivala se po zemnoj travi i tekla u zemlju,... i tada je izašla duša iz njegovih usta i odletela na drvo, i tu je letela tamo amo ..." U ceškim narodnim pesmama cest je motiv da duša kao „bela golubica" leti ka nebu. Itd. Vrlo mnoge primere iz verovanja primitivnih naroda pokupio je poznati Frezer, u svome delu Golden Bough.
Takvo verovanje postoji i kod našeg naroda: Vuk u „Rjecniku" kaže da je veštica „žena koja... ima u sebi nekakav davolski duh, koji u snu iz nje izide i stvori se u leptira, u kokoš ili u curku , pa leti po kucama i jede ljude, a osobito malu djecu". Tice od drveta, koje naš narod namešta po grobovima (obicno oko krstova), imaju za cilj da u sebe prime dušu. — Ako primitivan covek ima potrebe da zove dušu, on fee je vabiti, onako kako se vabe tice. Takva potreba javlja se cesto, narocito onda kada je duša u opasnosti da, pod presijom zlih demona, ostavi telo. Na Malajskim ostrvima, kad se ko izbavi iz kakve velike opasnosti, ili dode sa kakvog dugog i opasnog puta, ili kad se vrati neko za koga se misli da je poginuo ili umro, njegovi prijatelji bacaju mu u lice zrna pirinca i vicu koer, koer — isto onako kao kad vabe kokoške. Razlog je tome vrlo jasan: duša je u opasnosti da ode iz tela, i zato se vabi na pirinac da bi se zadržala ili vratila natrag. Obicaj vabljenja duše kvocanjem, poznat je i hrišcanskim Koptima. Najjasniji, medutim, i (za objašnjenje kvocanja o Badnjem veceru) najvažniji primer imamo u ruskom mrtvackom kultu. Belorusi, kad prirede mrtvacku gozbu i propisno nahrane pretke, teraju ih ovim recima:
Sveti oci, vi ste doleteli,
Pa ste jeli i pili.
Odletite sada natrag, kuci!
Kažite da li vam još šta treba,
Nego, bolje je, letite na nebo. cs
Iš! Iš! (ak?š?! ak?š?!)
Prema ovome, prosipanje slame i kvocanje o Badnjem veceru ima ocevidno za cilj da skupi duše na gozbu. I doista, cim se pospe slama, domacin baci cetiri oraha u cetiri ugla (hrana mrtvima!), i odmah se seda za veceru.
Ima, osim kvocanja, još jedan nacin da se duše predaka privuku. U Vukovoj zbirci nalazi se poslovica: „Đe je slama, tu je slava". Uz tu poslovicu kaže Vuk: „Muškatirovic misli da je ovo backa poslovica, ali ja mislim da je i opšta srpska; jer može biti da se ovde misli i na ono što se slama o Božicu prostire po kuci, a i o krsnim imenima prostire se prijateljima da spavaju, i u zimno doba ne može kuca lasno da se mete, nego se slama jednako vidi po njoj". Vukovo tumacenje, na ovom mestu, ne izgleda mi dovoljno precizno; važno je, medutim, što on kaže da je poslovica „opšta srpska", da je dakle svakako autenticna i starinska. Mnogo je odredeniji kratak podatak o toj poslovici u Vukovom delu o Crnoj Gori i Boki Kotorskoj. Tu se kaže: „U Risnu je obicaj da se prostiruci slamu vice: kuda slama, tuda slava". Ocevidno je da ove reci imaju isti cilj koji i kvocanje, tj. da sazovu duše predaka: one se sazivaju na taj nacin što im se skrece pažnja da ce, gde se prostire slama, biti gozbe. — I iz ovoga se mesta lepo vidi kakvu je ulogu imala badnjidanska slama.
još sa interneta:
Kada se Adam i Eva, na nagovor davola prerušenog u zmiju, ogrešiše o Božju zapovest i kušaše plodove (jabuku) sa drveta saznanja dobra i zla, Bog ih pravedno kazni i istera iz raja u kome su da tada bezbrižno živeli. Praotac i pramajka, ostavljeni da se sami o sebi staraju, spoznaše napore, strah, bolest, žalost pa i smrt. Sretni i bezbrižni u raju, Adam i Eva postadoše nesretni i prokleti.
Ali, covek je slika i prilika Božja, te stoga Stvoritelj nije coveka sasvim od sebe odbacio, vec mu je dao nade da ce u svoje vreme poslati Spasitelja, koji ce izmiriti ljude s Bogom, i koji ce krvlju svojom iskupiti ljudski rod od prvobitnog greha, a vaskrsenjem svojim uništiti greh i smrt.
Dugo su pojedini pobožni ljudi željno ocekivali kada ce se Spasitelj javiti, a tek kada je došlo vreme da se ostvare proroštva starozavetnih proroka i da se ispuni racun proroka Danila, na 5.508 godina od stvaranja sveta, ili 753. godine od osnivanja Rima, "posla Bog svog sina jednorodnog, koji se rodio od žene", posle devet meseci od Blagoveštenja, u Judeji, u obliku coveka.
U to doba vladavina judejska beše vec davno prestala, a narod jevrejski je, posle dugog robovanja mnogim gospodarima, bio pod vlašcu Rimljana. Pred rodenje Hristovo, rimski imperator Avgust izdade zapovest da se u rimskoj carevini izvrši popis stanovništva. Svako je morao ici da se popiše u onom mestu odakle su mu bili preci. Pošto Marija beše od loze cara Davida, koji je rodom bio iz Vitlejema, a takode i njen stvaralac Josif, oni krenu iz Nazareta Galilejskog, gde su živeli, u Vitlejem baš u vreme kada je trebalo da se rodi Isus Hristos.
Umorni putnici stigoše u Vitlejem uvece, a pošto zbog svoje sirotinje ne mogaše da nadu prenocište, potražiše sklonište u jednoj pecini u okolini Vitlejema, u kojoj su pastiri za vreme nepogoda sklanjali svoja stada.
Te noci Djeva Marija "oprosti se svoga bremena" i rodi Sina prvenca i jedinca, i povivši ga u pelene, položi ga u jasle. "U najbednijem stanju, u jaslama ležaše Onaj, koji sada sedi na najvišem prestolu". U noci kada se rodio Isus, u Vitlejemu i okoloni vladala je duboka tišina; samo budni behu vitlejemski pastiri, kod svojih stada na ispaši. U jednom trenutku ugledaše veliku svetlost i andela koji silažahu sa neba. Pastire obuze strah, ali andeo stade medu njih i rece im: "Ne bojte se, mene je Bog poslao da vam javim veliku radost, koja ce biti svemu narodu. Ovog casa rodio se u Vitlejemu Bogom obecani Spasitelj sveta, Hristos. U pecini kod samog grada, vi cete naci dete povijeno, gde leži u jaslama".
Pošto andeo išceze, pastiri puni radosti pohitaju u pecinu i pogledavši malog Isusa smerno mu se pokloniše. Zatim ispricaše Josifu i Mariji sve što im je Bog otkrio i šta su od andela culi, pa odoše slaveci i hvaleci Boga.
U isto to vreme, nad zemljom izraelskom pojavi se velika i sjajna zvezda, koja beše neoboicna s toga što se nije kretala od istoka ka zapadu, kao sve zvezde, vec se kretala prema jugu, a ne beše na visini kao ostale zvezde, vec u visini pticijeg leta. Prema ondašnjem verovanju, svaki covek imao je na nebu svoju zvezdu, koja je onoliko sjajna i velika, koliko je ugledan položaj coveka na zemlji. Ova cudna zvezda navela je na misao tri mudraca sa dalekog istoka, iz Persije da se rodio neki vrlo ugledan covek, najverovatnije car. Zato persijski mudraci krenuše po zvezdi da traže novorodenog cara da mu se poklone.
Po predanju, bila su trojica mudraca: Gaspar, Valtazar i Melhior. Ovi mudraci, upravljajuci se po kretanju cudnovate zvezde, dugo su putovali i na tom putu prispeše i do Jerusalima. Ovde im se zvezda izgubi, pa svratiše u grad, verujuci da se rodio car judejski. Njihova raskošna odeca, naziv mudraca kao i mesto odakle su došli uzbuni sve stanovnike Jerusalima, pa glas o putnicima dode i do ušiju cara Iroda Idumejca, koga je glas o novorodenom judejskom caru jako uplašio. Bojeci se da mu novorodeni car ne preotme presto, on smisli da ga ubije dok je još dete, ali nije znao gde da ga nade. Zato on okupi sve glavare, sveštenike i ucene ljude, znajuci da imaju prorocke knjige, pa ih upita: "Gde treba da se rodi Hristos?" "U Vitlejemu judejskom, tako je rekao prorok Mihej", odgovoriše mu oni. Zatim Irod tajno pozva tri mudraca u dvor i zamoli ih, kad nadu dete, da se vrate k njemu i kažu mu gde je da bi i on otišao da mu se pokloni.
Mudraci podoše još isto vece, i cim izadoše iz Jerusalima, zvezda na nebu se ponovo pojavi i odvede ih do Vitlejema, gde stade nad onom pecinom gde se Hristos rodio. Mudraci udoše unutra, nadoše Josifa i Mariju sa malim Isusom, pokloniše mu se i dadoše darove: zlato kao caru, tamjan kao Bogu i smirnu kao prvosvešteniku i ucitelju. Preko noci, mudracima se u snu javi Bog i rece im da se ne vracaju u Irodu vec da se drugim putem vrate u svoju zemlju, te oni tako i uradiše.
Irod je s nestrpljenjem ocekivao povratak mudraca, ali kad cu da su oni drugim putem otputovali, razjari se i naredni da vojnici u Vitlejemu i okolini iseku svu mušku decu staru do dve godine, kako bi u opštem pomoru i Hristos bio pogubljen. Tada je ubijeno cetrnaest hiljada nevine dece, a plac i jauk nesretnih majki razlegao se na sve strane. Ali Isus bi spasen, jer je Josif, po naredenju andela, blagovremeno odveo majku i dete u Misir (Egipat) i tamo živeo sve dok Irod nije umro.
Od dana Hristovog rodenja zapocinje hrišcanska era, i od tog dana hrišcanski narodi, a i ostali svet, pocinju brojati godine.
Za spomen rodenja Hristova, još od apostolskih vremena ustanovljen je veliki praznik - Božic. Sveti Jovan Zlatousti kaže da je Božic izvor za sve praznike hrišcanske, jer da nije bilo Hristovog rodenja, ne bi bilo ni krštenja, ni vaskrsenja, ni drugih.
Božic se od pocetka nije praznovao istog dana, vec je tek u cetvrtom veku, u vreme cara Arkadija, uvedeno da se Božic praznuje odvojeno od Bogojavljenja i da se praznuje 25. decembra, po Julijanskom kalendaru (7. januara, po novom, Gregorijanskom). Toga istog dana Rimljani su imali praznik koji se zvao "Dies natalis Solis invicti", dan slavljenja sunca koje se neprestano vraca k letu i obnavlja, pa je praznovanje Božica odredeno u taj dan da bi se potisnuo ovaj rimski praznik.
Da bi se hrišcani dostojno pripremili za Božic ustanovljen je post od 28. decembra do 6. januara uvece (od 15. novembra do 24. decembra), koji nije tako strog kao uskršnji. On odgovara zimskom, godišnjem odmoru. Medutim, Božic, ma u koji dan pao, mrsni je dan.
Na ikoni se Hristovo rodenje predstavlja ovako: pecina i u njoj jasle; presveta Bogorodica sa Josifom i mladim Isusom. Pastiri se klanjaju, a sjajna zvezda svojom svetlošcu osvetljava novorodenog Hrista. Na visini lete andeli, za jasle privezane su mazge, a jagnje je u prvom planu.
O Božicu ljudi se, umesto uobicajenog pozdrava, pozdravljaju sa "Hristos se rodi" i "Vaistinu se rodi".
Ni jedan praznik nema više narodnih obicaja nego Božic, koji se održavaju i dan danas. Najcešci obicaji su: polaganje badnjaka, zastiranje domova slamom, kvocanje i pijukanje, mešenje cesnice, pecenje pecenice, položajnik, a ima i mnogih drugih verovanja, gatanja, izreka i poslovica.
Misli se da je kod starih, mnogobožackih Srba, postojao neki bog Badnja, ciji je kip bio deljan od drveta. Primivši hrišcanstvo, u oci dana kada se novi Bog rodio, Srbi su svog starog Badnju bacili u vatru, a pošto im je on bio vrlo drag, taj obicaj ponavljaju na svako Badnje vece, a badnja na jednom kraju namažu medom, koji deca ližu, da bi time pokazali kako im je badnjak sladak i drag.
Crkva je badnjaku dala novi smisao: grejuci se oko badnjaka, ukucani se zagrevaju ljubavlju, iskrenošcu i slogom, a svetlošcu njegovom razgone mrak neznanja i praznoverja, i ozaruju se i obasipaju radošcu i miljem, zdravljem i obiljem.
Ranije, dok su ljudi više živeli na selu, a ponegde i danas, na Badnji dan, pre nego što se sunce rodi, jedan od ukucana ode u zabran (šumu) i izabere drvo, koje mora biti mlado i cerovo. Pre nego što zamahne sekirom, pospe drvo žitom i nazove mu: "Dobro jutro i cestiti ti Badnji dan". Zatim zasece na dva mesta da ispadne iver, i taj iver uzme sa sobom. Odseceno drvo okreše, odnese kuci i uvece naloži na vatru. Kad pregori, donji se kraj nosi oko torova i štala, a drugi, gornji kraj ostavlja se za položajnika. Zbog toga što se na taj dan pali badnjak, i dan se zove Badnji dan.
Danas se, naravno, badnjak u gradovima kupuje na pijaci od seljaka, ali mu je simbolika ista, a ritual skracen, ili se badnjak jednostavno samo drži u kuci.
Uoci Božica slamom se posipa pod u kuci, cime se dom pretvara u onu pecinu vitlejemsku, u kojoj se rodio Hristos, i u kojoj se prostirala slama radi ležanja stoke. U seoskim kucama slama na podu leži i po tri dana, a u gradovima ova je simbolika svedena na rukovet slame koja se postavlja uz badnjak.
Zanimljiv je i vrlo star obicaj da, kad se nosi slama oko kuce, a koja ce se po kuci prosuti, neko od starijih kvoca, a za njim idu deca i pijucu, dok veseli domacin baca raznovrsno žito, kojim tobože hrani svoje pilice. Pravi, paganski smisao ovog obicaja je nejasan (neki smatraju da se kvocanjem i pijukanjem pozivaju duše umrlih predaka za koje se verovalo da se nalaze u telima životinja), ali danas obicno ovaj obicaj predstavlja: kao što kvocka pod krilima prikuplja svoje pilice i zagreva ih materinskom ljubavlju, tako je i Hrist došao da sve ljude zbliži i složi u jednu hrišcansku zajednicu i zagreje ljubavlju; a kao što se pilici hrane žitom, tako je i on ljude nahranio i napojio svojom naukom, jer je govorio: "Ko je gladan neka dode meni i ja cu ga nahraniti, i ko je žedan neka dode k meni da pije vode žive".
Za cesnicu koja se na Božic mesi misli se da je ona dobila svoje ime zato što se mesi za cest (cast) Isusa Hrista, ili što se lomi na cesti ili na onoliko delova, koliko u domu ima ukucana. Novac koji se u cesnicu stavlja treba da je od zlata ili srebra, dakle od plemenitog metala za koji rda ne prianja, jer je to dar novorodenom Hristu.
Za položajnika i caranje u vatru donjim, pregorelim delom badnjaka, misli se da oni predstavljaju mudrace sa istoka i njihovo gatanje po zvezdama, jer kao što su oni svoje gatanje izvodili iz jata nebrojenih nebeskih zvezda, tako i položajnik, gatajuci po iskresanim varnicama iz vatre, izjavljuje svoje želje domacinu i njegovom domu. Cajkanovic pak smatra da je položajnik (polaženik) inkarnacija mitskog pretka koji se pojavljuje u svim najvažnijim trenucima u životu njegovih potomaka o Božicu, slavi, o rodenju, svadbi i prilikom smrtnog slucaja.
Prva dužnost položajnika (negde ga zovu i Radovan) je da poželi srecu, zdravlje i napredak domacinovom domu. Zato on cim ude u kucu (a pazi da desnom nogom prekoraci preko praga), prilazi vatri i krajem badnjaka džara vatru da izbiju varnice i govori: "Ovoliko ovaca i novaca, trmaka i krmaka, konja i volova, krava i teladi, života i zdravlja, srece i bericeta i svakog napretka, neka da Bog!" ili šta slicno. Posle mirbožanja (domacin i položajnik prislanjaju obraz uz obraz - rede se ljube - i govore "Hristos se rodi" - "Vaistinu se rodi!" itd.) položajnik daruje ognjište, tj. na kraj ognjišta s istocne strane stavi novac, malo posedi, popije (najcešce) vrucu rakiju, pozdravi se i ode. Na odlasku i položajnik se daruje, carapama ili peškirom, jabukom ili kolacem koji je ispecen zajedno sa cesnicom.
Nekada se o Božicu, u znak radosti i veselja, pucalo iz pušaka, a pevale su se i božicne pesme, kao: "Božic, Božic bata..." i "U Božica tri nožica..."
Vuk je, u svom Rjecniku, opisao kako Srbi provode Božic:
Kad se poodjutari, pošto namire stoku, onda sjedu za rucak, ali prije izbace nekolike puške (a tako i ujutru rano kad ustanu) pa se iskupe oko sofre, te se mole Bogu (držeci svako po jednu voštanu svecu u rukama) i mirbožaju se, tj izljube se svi redom govoreci: " Mir Božji! Hristos se rodi, vaistinu rodi, poklanjamo se Ristu i Ristovu roždenstvu" . Po tom domacin pokupi sve one svijece u jednu rukovet i usadi u žito, koje stoji na sofri u kakvoj karlici ili u canku (svakojako žito pomiješano zajedno; u tom žitu stoje i kolaci kojekakvi) te ondje malo pogore, pa ih ugase onim žitom. Ono žito daju poslije žene kokošima da nose jaja. Kad pocnu rucati neki najpre okuse sira, neki pecenice itd., ali rakije mlogi ne piju prvi dan zbog vrucice. Oko pola rucka ustanu u slavu i lome kolac kakogod i o krsnom imenu, samo što nema koljiva. Na Božic se obicno ruca s vrece (prostre se prazna vreca mesto caršava ili po caršavu) i sofra se ne diže (niti se kuca cisti) za tri dana. Prvi dan Božica niko nikome ne ide u kucu osim položajnika... Od slame, s kojom se na Badnji dan kvoce i pijuce, ostavi domacica po nešto, pa kad nasaduje kokoši, pod svaku metne po malo. Ono uže u kome se slama donese, ne razdreši se, nego se samo raspusti, pa se na Božic, ujutru pred kucom baci po njemu žito, te kokoši zoblju, a domacica rekne: "Kako mi u skupu zobale, tako mi u skupu i nosile!"
Lep se obicaj pominje u Risnu. Na Božic, u crkvi posle jutrenja, svi se ljube jedan s drugim, i tako da tada izmire mnogi koji su dugo vremena bili u zavadi.
U mnogim mestima se smatra da su dani izmedu Božica i Bogojavljenja (ili do svetog Jovana ; dok "Padne krst u vodu") nekršteni dani, jer je Isus kršten tek na Bogojavljenje. To je vreme kada se natprirodna bica - vampiri, karakondžule, nekrštenci i sotone - krecu nocu i pakoste ljudima. Ne sme se ici nocu na raskrsnice, groblja, pod mostove i vodenice, jer su to staništa natprirodnih bica. U te dane isto tako ne treba po veceri i nocu piti vodu.
Na Kosovu se kaže da karakondžula skita od Božica do Vodice (Bogojavljenja) zato što su ovi dani nekršteni. Karakondžula sedi na strehi iznad kucnih vrata, i to predvece, i tu ceka: cim ko izide napolje, odmah mu turi sac na glavu, uzjaše ga, pa ga istera iz obora napolje i otera u kakvu reku, i tu ga tera kroz vodu sve dok petao ne zapeva ili magare ne zarice, a onda ga pusti. Veruje se da jevrejska deca, zaceta u ove dane, postaju karakondžule. Zato Jevreji izbegavaju svoje žene u te dane.
Ako se dete rodi ovih dana, veruje se, u aleksinackom Pomoravlju, da ce ga snaci velika nesreca u životu. Ako pak neko umre, bodu ga iglom ili glogovim trnom, da se ne povampiri, da ne postane vukodlak.
Na Božic nosi se vuku vecera, od svakog jela po malo, i ostavi se na raskršcu s recima: Eto vuce, veceraj kod mene, i nemoj više nikako... Slican obicaj je i na Kosovu: "Mnogi iznesu na Badnju Vecer sofru pred kucu i metnu na nju sve što su zgotovili za veceru, pa onda pocnu zvati na veceru svaku štetnu zverku i svoje neprijatelje po imenu govoreci: vuci, mecke, lisice, zajci, tvorovi, psi, ljudi i svi koji nama zlo mislite, dodite na veceru... Ako sada ne dodete na veceru, a vi za godinu dana nemojte dolaziti u naš obor na veceru ni po veceri, jer cete biti pišman.
Badnja nedelja je nedelja pred Božic. Tih dana se ne šiša, ne brije i ne sarezuju nokti, da se ne bi "seklo" zdravlje, a deca se ne tuku, da im se ne pojavljuju cirevi po telu.
U Pomoravlju (Velika Morava) je obicaj da se na Božic ustaje rano i umiva na sekiri sa oštricom okrenutom naviše. Posle umivanja uzima se pupoljak drena i pije sa vodom. Umivanje na sekiri simboliše spiranje prljavštine i sasecanje greha, dren zdravlje, a vino krv Isusovu.
Kad na Božic pada sneg, veruje se da ce godina biti rodna. Ne valja ni zbog ljudi, ni zbog stoke, ni zbog letine da na Božic bude jugovina ili kiša.
Dobro je na Božic, posle rucka, otpoceti svaki rad. Tada ženska deca uce da pletu, projašu se konji, zapocne se kakav posao, da bi ljudi cele godine bili vredni i da im poslovi idu od ruke.
Božicnih obicaja ima toliko da bi se o njemu mogla citava knjiga napisati. Zbog svojih obicaja Božic je najradosniji i najveseliji od svih praznika. I Njegoš je u "Gorskom Vijencu" pevao:
Nema dana bez ocinjeg vida,
Niti prave slave bez Božica!
Slavio sam Božic u Vitlejem
Slavio ga u Atonsku Goru,
Slavio ga u Sveto Kijevo;
Al' je ova slava odvojila,
Sa prostotom i sa veselošcu,
Vatra bolje nego igda plama,
Prostrta je ispred ognja slama,
Prekršceni na ognju badnjaci,
Puške pucu, vrte se peciva,
Gusle gude, a kola pevaju,
S unucadi dedovi igraju...
Obredni hlebovi
- Za bozicno praznovanje pripremalo se i mesilo vise obrednih hlebova koji su jos nazivani i "bozicnim kolacima". Uobicajeno su to obavljale domacice na Badnji dan rano ujutru. Brasno i voda pripremani su jos za Tucindan (dva dana uoci Bozica). Izmedju ostalih bozicnih kolaca najvazniji je bozicni ili "veliki kolac". Gornji deo bio je po pravilu ukrasen. Na vrhu, gde je bilo mesto za ukras zvani "ruza", zadevani su strukovi psenice ili bosiljak. Veliki bozicni kolac sekao se svecano i ritualno prvog dana Bozica, a ta uloga bila je namenjena domacinu i najstarijem sinu.
Cesnica
- I ona se smatra izuzetno vaznim obrednim kolacom. Spravljana je od belog brasna, sa vodom i mascu, bez kvasca. Cesnica se mesila prvog dana Bozica kad prvo zvono zazvoni u crkvi ili izmedju jutrenja i dostojna. Sam naziv je zanimljiv zato sto potice od reci "cest", "deo", "sreca", jer se lomila na delove, prema broju ukucana, da bi se po tim delovima proricala sreca. Cesnica simbolizuje rodjenje mladog Hrista kada su ga pastiri darovali. Verovalo se da cesnica predstavlja dobar rod useva i drugi bericet.
Položenik
- Tim nazivom oznacena je prva osoba koja simbolicno ulazi u kucu uobicajeno na Bozic. Dolazak polozenika trebalo je da donese srecu kuci i ukucanima. Zato su se za polazenika birale osobe, muske ili zenske, za koje se verovalo da su srecne ruke. Ipak, najcesce su polozenici deca, jer se smatralo da ce bas ona doneti najvise srece. Dolazak polozenika, ogrtanje, posadjivanje na zemlju, zatim dzaranje vatre uz simbolicne reci, pa i darivanje, sve to pripada velikom korpusu narodnih obicaja. Smisao im je je zajednicki: da se obezbedi dobra letina, zdravlje i sreca ukucana.
Badnjak
- Od kad se podje u sumu da se donese badnjak pa sve dok se ne spali na Badnje vece postoji citav redosled obicajnih radnji. Interesantan je i njegov naziv koji potice od staroslovenskog glagola "bdeti", a to opet oznacava da se za Badnji dan bdelo u ocekivanju srecnog dogadjaja "Rozdestva Hristova". Za badnjak se najcesce donosilo jedno drvo, u ponekim krajevima tri, a u trecim opet onoliko koliko je muskih glava u kuci. Etnolozi navode da spaljivanje badnjaka potice iz najdublje starine i da predstavlja nekadasnje ostatke kulta drveta, a njegovo spaljivanje je imalo magijsku i zastitnu moc.
Božicna jelka
- Obicaj kicenja jelke za Novu godinu ili Bozic novijeg je porekla, ali potice iz starine. Naime, na dan Svete Varvare, Svete Savice ili Svetog Nikole, sejana je psenica da bi proklijala i ozelenela do Bozica. Tada se palilo kandilo koje je u njoj gorelo od Bozica pa do Bogojavljenja. Kod onih koji na ovaj obicaj nisu danas zaboravili mlado zito je uglavnom ukras na bozicnoj trpezi.
Božicna slama
- Nekadasnje unosenje slame u kucu na Badnje vece oznacavalo je pocetak praznovanja. Prema narodnom verovanju slama se unosila zato sto se i Hristos rodio na slami. Kad domacin stigne sa naramkom, uobicajeno je pozdravljao sa "Hristos se rodi", a otpozdravljano mu je "Vaistinu se rodi". Znacaj ovog obicaja moze se sagledati iz domacinovog odgovora na pitanje sta nosi, a odgovor je zdravlje, veselje i sreca u kuci. Bozicna slama je ostajala sva tri dana praznovanja, sve do Svetog Stevana, kada je opet simbolicno odnosena iz kuce do njive ili vinograda, do tora ili obora.
Badnja vecera
- Vazan smisao Badnje veceri, kao praznika koji je posvecen porodici, bilo je sto se okupljala sva celjad na posnu trpezu, najcesce na podu. Osim toga, interesantno je da je za veceru pripreman neparan broj posnih jela sto je, kako se verovalo, u vezi sa kultom predaka. Trpeza se spustala na pod jer se smatralo da ce tako biti najbliza dusama pokojnika. Zato je vecera proticala u miru i tisini, a ako je ko bio zavadjen, za ovaj dan se morao "miroboziti", to jest obavezno izmiriti.
Obredne povorke
- Za Badnje vece bile su karakteristicne obredne povorke. Razlicito su nazivane: koledari, korindjasi, vertepasi, zvezdari. Pesmom i igrom oni su obilazili svaku kucu, a zauzvrat su dobijali poklone najcesce u jelu i picu. Ovakve povorke u praznicne dane imale su zabavni karakter.
Donošenje vode
- Jos pre izlaska sunca na Bozic odlazilo se po vodu, takozvanu "nenacetu" vodu. Od te vode, kojoj su se pripisivala magijska svojstva, prvo se odlivalo za mesanje cesnice, zatim za umivanje ukucana, a potom su nalivana i sva jela za bozicni rucak. U narodu se verovalo da "nenaceta" vodu ima i isceliteljsku moc.
Obicaji pre rucka
- Po dolasku iz crkve i pricesca posle cetrdesetodnevnog posta svi ukucani bi se obredno omrsili. Manje strpljivi bi odmah posegnuli za mesom ili pecenim kobasicama, dok je ponegde bio obicaj da se prvo omrse pecenim pticama zunama, da bi citave godine bili laki i brzi kao ptice. Kao ova, tako je prvog dana Bozica bilo citavo mnostvo magijskih radnji. Jedna od karakteristicnih bila je gatanje udavaca o udaji. Sve u svemu, tezilo se da se imitativnom magijom obezbedi sreca i blagostanje domu i domacinstvu, pa i neke individualne osobine kao sto su vrednoca, zustrina, odvaznost.
Božicni rucak
- Kao sto je uoci rucka obavezna lomljena cesnica, tako su obavezni elementi bozicnog rucka bili i rezanje bozicnog kolaca, bozicna pecenica i paljenje bozicne svece. U vreme predvidjeno za rucak svi ukucani morali su biti u kuci po cemu je, dakle, Bozic naglaseno porodicni praznik. Pre iznosenja jela na trpezu domacica je kadila trpezu, pa jelo, a zatim i sve prostorije u kuci. Okadjivanje je oznacavalo zastitu od zlih i nevidljivih sila. Uoci rucka je paljena bozicna sveca.
Božicna sveca
- Mada u redosledu poslednja, bozicna sveca ima znacajnu ulogu u praznovanju. Paljena je samo jedna, a uz nju moglo je da gori jos samo kandilo koje je stavljano izmedju isklijalnih zelenih zitnih vlati. Sveca o Bozicu imala je smisao iz kulta predaka i otud podusni karakter. Jer, kao sto je Bozic praznik koji okuplja porodicu, tako u njemu ima mnostvo elemenata vezanih za kult predaka na koje se ne zaboravlja ni na ovaj dan.
