Inteligentna rješenja iz Švedske!Danas ih smatramo više-manje nepotrebnim. No svatko tko se ikad našao u prilici da mu bude hladno a okružen je drvom koje nema čime zapaliti zna koliko je ovo prekrasan izum! Zapanjujuće jednostavan a opet u proizvodnji tek od 1844. U dugom razdoblju od doba pećinskog čovjeka sve do doba Rimljana tisuće godina kasnije, ljudi su se koristili kremenom kako bi zapalili vatru. U srednjem vijeku vatra se palila iskrama koje bi nastajle pri udaranju kremena o željezo. Na ovaj bi se način palile pougljene krpe i suha mahovinu pomoću koje bi se zatim vatra prenosila na krupnije komade drva. Šibice kakve danas poznajemo i koristimo nisu mogle biti napravljene sve dok nije otkriven fosfor, element koji je zapaljiv već pri niskoj temperaturi. No i nakon otkrića fosfora proći će dosta vremena do izrade proizvoda koji je mogao u široku primjenu. Preteče šibica, drvce premazano sumporom i umočeno u smjesu sumpora i fosfora, izumio je Englez Robert Boyle 1681. No, kako su te šibice bile iznimno lako zapaljive, nisu bile praktične za upotrebu. Idući korak u razvoju šibica napravio je također Englez. John Walker je osmislio prve praktične šibice koje su se palile provlačenjem između presavijena papira pokrivena sitnim komadićima stakla. Godine 1833. u Austriji i Njemačkoj počele su se proizvoditi šibice s fosfornim vrhom. No, ne samo da su se fosforne šibice lako palile međusobnim trenjem i bile uzrokom čestih požara, osobito prilikom transporta, već su bile i otrovne. Naime, bijeli ili žuti fosfor koji se tada koristio bio je toliko opasan za radnike koji su izrađivali šibice da je morao biti zabranjen međunarodnim sporazumom 1906. Naposljetku je pronađen neotrovni i manje zapaljiv crveni fosfor. Prve šibice koje su se palile isključivo na posebnoj, za to izrađenoj površini, počelo se proizvoditi u Švedskoj 1844. Iz Amerike potječu vodootporne šibice i šibice koje ne trebaju tarilo i mogu se paliti trenjem o svaku hrapavu površinu, no iste su istisnute iz slobodne prodaje i uvedene u osnovnu vojnu opremu. Šibica kao švedska sudbina Prolaze godine, decenije, Kriger pada sve više u zaborav a šibice, koje su ušle i pjesme slavnog Sergeja Jesenjina („k’o da krešem vatru po šibici, nežne reči šapućem ti dugo“), polako istiskuju upaljači, plastični, metalni, svih boja i marki („upalim cigaru Ray Ban upaljačem, pogledam u sunce kroz Zippo očala“, pjevao je kasnije Rambo Amadeus) . A Švedska, nekada slavna po šibicama, vremenom postaje poznata po „kresanju“… Da istorija ponekad ima čudan smisao za humor svjedoči i kasniji razvoj događaja. Naime, prije par godina u turističkom dijelu Stokholma zvanom Gamla Stan („Stari grad“) pojavili su se šibicari. Policija je u par navrata pokušavala da im stane na put, čak se i hvalila po medijima da je uspjela da ih eliminiše, međutim, nakon nekog vremena provedenog u ilegali šibicari bi, poput odsječenog gušterovog repa, opet iznicali na istom mjestu. Organi javnog reda i mira na kraju su po svemu sudeći digli ruke od svega, nema više ni plakata koji su nekad upozoravali turiste, a ove ulične varalice utopile su se u sliku grada pa neupućenim mogu izgledati kao lokalna znamenitost. (Ako se neki turista kojim slučajem odluči da opjeva njihovu profesiju možemo pretpostaviti da će u antologijama poezije biti svrstan u naivne pjesnike). Na jednom švedskom forumu pročitao sam da se radi o Albancima, ne znam pišu li istinu, ali sam među učesnicima „udruženog šibicarskog poduhvata“ primjećivao i tamnopute likove („Vidi bogati, imaju i manjine!“, konstatovao je oduševljeno moj prijatelj kada smo ih jednom prilikom posmatrali kako delaju ispred zdanja Riksdaga). Ovi šibicari vjerovatno i ne znaju da je Švedska nekad izvozila na milione kutijica koje su omogućile nastanak i razvoj njihove igre i krstile njihovo zanimanje. Ime Kriger bi nekog od njih možda podsjetilo (ako je sa Kosova) na nekadašnju tv seriju „Povratak otpisanih“, što navodi na efektan zaključak da se skoro već otpisana šibica, zahvaljujući ovim Krigerovim sljedbenicima „na malo“, vratila u svoju kolijevku. Gustav Pelagić http://balkanpuls.com/sibice-kao-ironija-globalizacije/ Vreme -------------------------------------------------------------------------------- VREME UžIVANJA, / VREME UžIVANJA Šibice Desetog maja o. g. "u četrnes-četres-šes" kondukter "banjca" (kružni voz Vrnjačka Banja-Beograd, koji stoji na otvorenoj pruzi ispred tunela kod Ralje) usplahireno pita putnika: "Imate li šibicu?" Ne mogu bez cinizma: "Hoćeš mašinu da zapališ šklopociju!" Dok je kondukter nosio šibicu, zvanu mašina, onima što popravljaju lokomotivu, zvanu mašina, osećao sam se kao da počinje novi događaj u Orijent-ekspresu. Bulgakov u "Povesti o tome kako su blizanci upropastili delovođu", zvanoj "Đavolijada", priča kako je nastradao Korotkov koji je u preduzeću "Sirpal" umesto plate dobio četiri žuta, pet malih zelenih paketa i trinaest tamnoplavih kutija šibica. "Mi smo dobili šibice", rekao je Korotkov. "Ali one ne pale!", povikala je Aleksandra Fjodorovna kod koje je pokušao da zameni šibice za vino. Korotkov je kresnuo šibicu. Ona je zašištala, planula zelenkastim plamenom, prelomila se i ugasila. Korotkov se zakašljao od jetkog mirisa sumpora i kresnuo drugu. Ova je opalila kao iz puške i dva plamena su suknula: prvi je dospeo u prozorsko staklo, a drugi u levo oko druga Korotkova. Cele noći Korotkov je ležao krešući šibice, potrošio je tri kutije i od sto pedeset uspeo da upali šezdeset tri palidrvceta. "Laže glupača, šibice su sjajne!" "Moguće je da će se mnogi posle čitanja ovog teksta, uzevši u ruke običnu šibicu, odnositi prema njoj sa više poštovanja nego do sada. U šibici su, osim velike energije, uskladišteni eksperimenti mnogih pokoljenja i trud mnogih ljudi", piše ruski akademik Kukušin sa peterburškog Tehnološkog instituta u knjizi "Spički" ("Šibice") iz koje je pre nekoliko godina jedno poglavlje objavljeno u "Hemijskom pregledu" Srpskog hemijskog društva.
Naša zemlja više i nema proizvođača šibica jer niko nije zamenio "Dravu" Osijek i "Dolac" Maribor – problem navodno nije hemija, već drvca koja se dobijaju tako što se debla jasike, topole ili lipe gule u trake debljine palidrvca, koja, kad se iz te trake iseckaju, treba da ostanu suva, elastična i prava. Postoje dve vrste šibica – one od sulfida fosfora, koje se mogu svuda zapaliti (Englezi kažu strike-anywhere matches), i sigurnosne šibice (safety matches). Ove druge se, kresanjem o staklom posutu površinu, pale na znatno višoj temperaturi (temperatura sagorevanja glave šibice dostiže 1500 stepeni Celzijusovih, a temperatura paljenja je između 180 i 200). Varnica zapali smešu fosfora, oksidirajućih elemenata (kalijum-hlorat), ćumura i vezivnih materijala (tutkalo, štirak i sintetika) koji takođe sagorevaju, a njihov pepeo zadržava posebna staklasta masa. Deo tog malog reaktora čine još i inertni silicijumski materijali i dijatomejska zemlja, s finim poroznim fosilnim jednoćelijskim zidovima, koja reguliše brzinu sagorevanja, cink-oksid i kreda koji smanjuju kiselost supstance, lak koji sprečava ovlaživanje, parafin koji omogućuje da drvce gori i na vetru itd. Jean Chancel iz Pariza otkrio je 1805. da iverje natopljeno kalijum-hloratom, šećerom i lepkom može da se zapali potapanjem u sumpornu kiselinu. Po tom metodu Samuel Jones iz Londona je 1828. patentirao "prometejsku šibicu". To nije patetičan naziv – zrno šibice sažima civilizaciju zasnovanu na proizvodnji, čuvanju i mističkom poštovanju vatre – dugu 1.420.000 godina, sudeći bar po arheološkim nalazima iz Kenije (1981) i Južne Afrike (1988). "Prometejska šibica" sastojala se od kiseline u staklenoj bočici obloženoj papirom koji se palio kad bi staklo bilo razbijeno specijalnim kleštancima, ili čak zubima. Džonsove kutije (Jones's box) sadržavale su upozorenje: "Osobe sa slabim plućima neka nipošto ne koriste Lucifera!" Između 1825. i 1835. proizvodnja šibica nije bazirana na fosforu već na mešavinama kalijum-hlorata. Fransoa Dero koristio je fosforne brikete (briquet phosphorique, 1816) – šibice natopljene sumporom trebalo je zagrebati po unutrašnjosti tube napunjene fosforom; gorele su burno. Zapisano je da je Englez John Valker (nema veze s viskijem), hemičar i apotekar, 7. aprila 1827. prodao svoje prve šibice koje su se zvale "Friction Lights" – drvca obložena kalijum-hlorid-antimonom i sumpornom pastom paljena su provlačenjem između dva komada papira sa oštrim peskom. Godine 1831. Charles Sauria iz Francuske upotrebio je beli (ili žuti) fosfor u svojoj formuli i ta inovacija je kasnije često imitirana. Godine 1835. Jànos Irinyi iz Mađarske zamenio je kalijum-hlorat olovnim oksidom i obezbedio da šibice gore tiho i polako. Beli fosfor je još ostao popularan zbog toga što je bio otporan na klimatske uslove, ali su u 19. veku kod radnika koji proizvode šibice otkriveni toksički efekti (phossy jaw, fosforne čeljusti – ubrzano su im propadali zubi i koštano tkivo). Austrijski hemičar Anton von Schrötter pronašao je 1845. crveni fosfor koji nije otrovan i ne sagoreva burno. Šibice su se nekada često palile u transportu. Šveđanin J. E. Lundström učinio je šibice sigurnim 1855, razdvojivši zapaljive elemente sa glave i taruću površinu. Sigurnosne šibice su jedno vreme nosile naziv "švedske šibice" zbog kvaliteta proizvoda tadašnjih skandinavskih monopolista. Francuski hemičar Georges Lemoine je 1864. usavršio patent koji je čekao na primenu sve do 1898, kada ga je usvojio francuski državni monopolista šibica E. D. Cahen i H. Sevène... Sto godina kasnije, pet minuta pošto je pozajmio jednu od 30 milijardi kutija šibice, koliko se godišnje proizvodi u svetu, eto konduktera voza zvanog "banjac", drži je ispred sebe kao da nosi cveće u porodilište i objašnjava: "Reaaegler! Podglaviše ga"! Nešto škljocnu. "Dižu pantograf na vozni vod!", dodaje kondukter stručno. Voz klizi klimavo između rascvetanih brežuljaka, a vlasnika šibice obuzima zadovoljstvo nekoga ko je pomogao novi pronalazak, ili, u najmanju ruku, omogućio redovan rad državne železnice. Milan Milošević http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=938688&print=yes Žigica (ili šibica). Sredstvo za paljenje vatre, drveni štapići od lakoga drva duljine ugl. oko 4 cm, koji na jednom kraju nose glavicu od zapaljive mase. Trenjem o tarilo, posebno pripravljenu hrapavu površinu na kutijicama za žigice, glavica se pali i vatra se prenosi na štapić. Proizvodnja http://bits.wikimedia.org/static-1.22wmf3/skins/common/images/magnify-clip.png Kutija žigica Povijest Iz Amerike potječu žigice koje ne trebaju tarilo i mogu se paliti trenjem o svaku hrapavu površinu, no one su bile manje sigurne zbog prirodnih uvjeta i zbog dječje dohvatljivosti. Nedavnih godina istisnute su iz slobodne prodaje i uvedene u vojnu osnovnu opremu. Izvor http://hr.wikipedia.org/wiki/%C5%BDigica http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/c1/Streichholz.jpg/250px-Streichholz.jpg http://bits.wikimedia.org/static-1.22wmf3/skins/common/images/magnify-clip.png Želja čovjeka da pali vatru na kojoj će se grijati i kuhati hranu tjerala ga je da izmišlja različite vrste „šibica" Pećinski čovjek je iskrom iz kremena pokušavao zapaliti suho lišće. Tisućama godina kasnije, Rimljani nisu odmakli mnogo naprijed - i oni su trgali kremenom o kremen i hvatali iskru komadićem drveta natopljenim sumporom. Današnje šibice mogle su biti napravljene tek pošto je otkriven fosfor, element koji se pali već na niskoj temperaturi. Godine 1681. Englez Robert Boyle je umočio palidrvce premazano sumporom u smjesu sumpora i fosfora. Međutim, te su se šibice lako palile, pa izum nije bio praktičan. Prve praktične šibice napravio je u Engleskoj John Walker. Da bi upalile, valjalo ih je provući između presavijena papira pokrivena sitnim komadićima stakla. Godine 1833. u Austriji i Njemačkoj su već proizvedene šibice s fosfornim vrhom koje su se mogle upaliti trljanjem. Međutim, i tu je postojao jedan problem. Bijeli ili žuti fosfor je bio tako opasan za radnike koji su izrađivali žigice da je morao biti zabranjen međunarodnim sporazumom 1906. godine. Naposljetku je pronađen neotrovni crveni fosfor, a to je dovelo i do pronalaska tzv.sigurnosnih šibica. Prve takve šibice, koje su se palile isključivo na posebnoj, za to izrađenoj površini, proizvedene su u Švedskoj 1844. godine. Umjesto da se sve potrebne supstance stave u glavicu šibice, crveni fosfor stavljen je na površinu kutije, o koju se šibica kresne. Tako je šibica postala „sigurna" sve dok se njome ne bi kresnulo po toj površini. U drugom svjetskom ratu američke su se jedinice borile u tropskim područjima Pacifika, gdje su obične šibica bile neupotrebljive za vrijeme dugih kišnih razdoblja. Jedan čovjek, po imenu Raymond Caddy, izmislio je zaštitni sloj ispod kojega su žigice ostajale upotrebljive čak i ako su osam sati bile pod vodom! http://www.e-kako.hr/znanost/kemija/798-kako-su-nastale-sibice http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=BQAkZYYdXkU Pušenje ubija ! i tome slično piše na svakoj paklici cigareta koje su sad izgubile onaj KINGs šmek, i postale nama zavisnicima samo opterećenje za buđelar i ostatak zdravlja, makar se zvale 100`s. Eto nekih osamdesetih pušenje cigareta je dobilo i medicinsku dijagnozu pa spada u grupu ZAVISNOSTI a po jačini je odmah iza heroinske. Zavisnost Nemoguće je za pušače da ostave pušenje, bez poteškoća, pa iako žele da to urade i znaju da je to vitalno za zaštitu njihovog zdravlja i zdravlja najbližih u okolini. Ovo se javlja zato što postoji duvanska zavisnost, a nikotin je supstanca koja je sadržana u duvanu i koja prouzokuje zavisnost. Zavisnost nastaje zahvaljujući dejstvu nikotina na nikotinske receptore u centralnom nervnom sistemu. Efekti nikotina na centralni nervni sistem se pojavljuju ili deluju na isti mehanizam kao droge, kao što su heroin ili kokain koji prouzrokuju modifikaciju nekih telesnih funkcija. Može da ubrza mentalne procese, uzrokuje pravu anksioznost, da poboljšaju fizičko funkcionisanje kao i stvaranje prijatnih osećanja. Svi ovi simptomi kod pušača prouzrokuju da on traži nikotin ponovo i ponovo, sve češće i češće. S obzirom da se nikotin brzo razgrađuje i troši, pušač je prisiljen da ponovo puši kako bi zadovoljio potrebe određenih neurocentara. Što se štetnih materija duvanskog dima tiče, sem nikotina koji je farmakološki aktivan i ugljen-monoksida, katran cigarete sadrži više stotina iritantnih i kancerogenih materija. Psihička zavisnost je dominantna kod ove zavisnosti. Medjutim, svi stručnjaci se slažu da je pušenje jedna od najjačih zavisnosti – nalazi se na, neslavnom, drugom mestu, odmah posle heroinomanije. Pušači se klasifikuju kao “zavisnik” kad: imaju potrebu za cigaretom bez obzira na situaciju modifikacija nekih funkcija u telu Apstinencijalni sindrom Odvikavanje NRT uključuje : Nikotin u formi flastera, Neke NRT u svetu su dostupni u slobodnoj prodaji dok su drugi samo dostupni na recept. U nas NRT su dostupne u slobodnoj prodaji u obliku flastera od 15mg, 10mg, 5mg i u obliku žvaka od 4mg i 2mg. Bez ičije pomoći samo jedan od tri pušača pokuša da ostavi duvan. Istraživanja su pokazala da samo 30 odsto pušača uspe da izdrži dva dana bez cigarete. Bez stručne pomoći, samo tri odsto se izleči iz prvog puta. Polovina, ipak, uspe u svojoj nameri, ali iz pet do sedam pokušaja, u roku od pet do deset godina. http://www.stetoskop.info/Apstinencijalni-sindrom-kod-pusaca-527-c13-content.htm
|